Nekada simbol industrijskog razvoja, kolektivnog rada i egzistencije hiljada porodica, danas tek prostor obrasao korovom i sećanjima, tako bivši radnici Hemijske industrije „Zorka“ opisuju mesto na kojem su juče, 15. aprila, obeležili 122 godine od osnivanja fabrike za proizvodnju sumpor-fosfata i veštačkih đubriva. Okupljanje „zorkaša“ proteklo je u znaku evociranja uspomena, ali i ponovljenih zahteva da se podigne spomen-obeležje koje bi svedočilo o značaju nekadašnjeg industrijskog giganta.

Prema rečima Olajoša Nađa Mikloša, jednog od bivših radnika, koreni ove fabrike sežu u april 1904. godine, kada je osnovano akcionarsko društvo „Klotid“, koje je nakon Prvog svetskog rata preraslo u „Zorku“ – sinonim hemijske industrije u ovom delu regiona.

– Ovo nije bila samo fabrika, ovo je bio naš dom. Više od 36 godina sam radio ovde, u smenama koje su oblikovale naš život. Živeli smo kao porodica, pazili jedni na druge, jer je posao bio opasan. Upravo zato se danas okupljamo – da sačuvamo to zajedništvo i uspomenu – istakao je Nađ Mikloš, naglasivši i širi značaj fabrike, ukazujući na njenu ulogu u proizvodnji hrane kroz proizvodnju veštačkog đubriva, ali i na, kako je ocenio, „krucijalnu grešku“ njenog gašenja.

– Danas su ključni problemi u svetu nafta, hrana i energetika. Zorka je bila deo tog lanca – deo proizvodnje hrane. Tvrdimo da je moglo da radi i 300 do 400 ljudi. Umesto gašenja, trebalo je unapređivati uslove i smanjivati zagađenje, što smo već činili. Na Zorku se nadovezivalo više od 50 preduzeća – bila je stub industrije – poručio je nekadašnji radnik ove fabrike.

Centralna tema okupljanja bio je i višegodišnji pokušaj da se podigne spomen-obeležje za više od 22.000 radnika koji su tokom decenija prošli kroz ovu fabriku. Kako navode inicijatori, idejno rešenje je završeno, a zahtev je još u novembru 2024. godine upućen nadležnoj Komisiji za spomenike. Međutim, odgovor do danas nije stigao.

– Naše pitanje je jednostavno, da li 22.000 radnika zaslužuje šest kvadratnih metara gradskog građevinskog zemljišta? Mi ne tražimo novac, sredstva ćemo sami obezbediti, potrebno je oko 300.000 dinara. Tražimo samo dozvolu da dostojanstveno obeležimo mesto gde je nekada bio naš život – naglasio je Olajoš Nađ Mikloš i dodao da su se obraćali predstavnicima gradske vlasti, uključujući i predsednika Skupštine grada, ali da im je poručeno da „sada nije vreme“ za realizaciju ove inicijative, bez dodatnog obrazloženja.

Sličan stav izneo je i Fodor Maćaš, koji je u Zorki proveo gotovo tri decenije. On je istakao da radnici uredno poštuju sve procedure i da su već uložili značajna sredstva u administrativne takse i dokumentaciju.

– Naš zahtev je minimalan, šest kvadrata za 22.000 radnika. Sve ostalo bismo sami finansirali. Međutim, dve godine čekamo makar odgovor – može ili ne može. Do sada smo već izdvojili značajna sredstva, a ako se ovako nastavi, bićemo prinuđeni da tražimo i pomoć grada – rekao je Maćaš i ukazao na sve manji broj okupljenih bivših radnika, podsećajući da ih je 2024. godine bilo oko 160, dok ih je sada znatno manje.

– Ljudi stare, bolesni su, odlaze. Ako se ovako nastavi, ostavićemo ovu borbu našoj deci, kao neku vrstu testamenta – dodao je Maćaš.

Radovan Mijatović dodatno je naglasio da Zorka nije bila samo industrijski pogon, već i svojevrsna kulturna institucija.

– Ovo je bila škola života, kultura rada, znanja, zajedništva. Danas imamo livadu koja ničemu ne služi. Nedopustivo je da se briše ovakav deo istorije. Ovo mesto mora biti obeleženo – poručio je Mijatović.

Uprkos administrativnim preprekama i izostanku odgovora nadležnih, bivši radnici poručuju da neće odustati. Njihova inicijativa, kako ističu, nije samo pitanje prošlosti, već i poruka budućim generacijama o značaju domaće industrije i rada koji je hranio desetine hiljada porodica. Borba za šest kvadratnih metara, kako kažu, za njih je mnogo više od prostora, to je borba za dostojanstvo, sećanje i pravo da istorija ne bude zaboravljena.

foto:/LovaLova portal