Zvuk kosa koje seku zrelu pšenicu, miris tek pokošenog žita i prizori nekadašnjeg života na salašima ponovo su oživeli na Risarskom salašu u Đurđinu, gde je održano 59. takmičenje risara, jedna od najprepoznatljivijih manifestacija u okviru Dužijance. Ovaj događaj iz godine u godinu okuplja najbolje kosce, njihove pomoćnice, ljubitelje tradicije i brojne posetioce iz Srbije i regiona, sa zajedničkim ciljem da sačuvaju običaje koji su vekovima pratili žetvu.

Program je počeo u ranim jutarnjim časovima izlaskom na njivu, gde su učesnici pokazali kako je nekada izgledao svaki korak žetve. Dok su risari pripremali kose za rad, risaruše su od pšenične slame plele užad kojima su kasnije vezivani snopovi pokošenog žita. Nakon priprema usledio je tradicionalni risarski doručak, poslužen na balama slame, uz slaninu, kobasice, luk i kiselo mleko, obrok kakav je nekada bio neizostavan deo svakog radnog dana u polju. Ovogodišnji domaćini salaša bili su Toma i Terezija Vuković Mukić.

Poslednjih godina sadržaj manifestacije dodatno je obogaćen. Pored nadmetanja risara, organizuje se i takmičenje u kuvanju tarane, dok posetioci imaju priliku da obiđu Muzej Dužijance, koji čuva predmete i mehanizaciju iz vremena kada se svaki posao na njivi obavljao ručno ili uz pomoć prvih poljoprivrednih mašina.

Posebnu pažnju ove godine privukla je prezentacija stare mehanizacije. Posetioci su mogli da vide u radu najstariji traktor koji se nalazi u zbirci muzeja. Reč je o dizel motoru sa jednim cilindrom i takozvanom „vrućom glavom“, koji se pokreće ručno nakon zagrevanja motora. Iako ne postoji dokumentacija o njegovom poreklu, pretpostavlja se da je proizveden između 1932. i 1948. godine.

O starim mašinama brine Bojan Baraković, koji ističe da je upravo ovaj traktor najstariji eksponat muzeja, zajedno sa starom vršalicom čija godina proizvodnje takođe nije poznata.

– Nekada ih je bilo mnogo. Dolaskom kombajna vršalice su postale nepotrebne i gotovo su nestale. Posao vršidbe bio je izuzetno težak. Muškarci su ubacivali snopove u mašinu, žene su odnosile slamu i plevu, a ceo proces znao je da traje i po dva meseca nakon završene žetve – objašnjava Baraković, i dodaje da je vršalica razdvajala zrno, plevu i slamu, dok je ugrađeni selektor razvrstavao pšenicu prema kvalitetu i krupnoći.

– Ručno košenje pšenice na ovim prostorima počelo je da nestaje krajem šezdesetih godina prošlog veka, kada su kombajni postali uobičajeni u poljoprivredi. U pojedinim krajevima zadržalo se nešto duže, ali ovde je mehanizacija veoma brzo zamenila ručni rad – kaže Baraković.

Na ovogodišnjem takmičenju učestvovalo je 13 ekipa iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Za razliku od ranijih godina, kada je presudna bila brzina košenja, ovog puta organizatori su, na predlog samih risara, promenili pravila. Pobednike nisu odlučivale samo sekunde, već i kvalitet obavljenog posla kroz šest različitih disciplina.

Za najlepše povezani snop nagrađeni su Pavo Marojević i Jadranka Šimoković, dok su najuredniju krstinu napravili Marijan Marcikić i Joca Vuković. Priznanje za najlepše pokošeno žito pripalo je Aleksandru Rukavini i Mariji Milodanović, dok su najbrži u košenju bili Petar Tikvicki i Ruža Juhas. Đuro Dominković i Ivanka Ognjenović proglašeni su učesnicima sa najautentičnijom narodnom nošnjom, dok su Radovan Nerandžić i Aleksandra Raičević nagrađeni za najvernije očuvan tradicionalni alat.

Po završetku proglašenja pobednika, svi učesnici i gosti okupili su se na zajedničkom ručku, čime je još jednom potvrđeno da Dužijanca nije samo takmičenje, već i prilika da se očuvaju zajedništvo, običaji i sećanje na vreme kada je žetva predstavljala jedan od najvažnijih događaja u životu vojvođanskih salaša.

foto:/ustupljene fotografije