Milionima godina pre nego što je čovek ostavio prvi trag svog postojanja, prostranim stepama, šumama i ledenim prostranstvima kretali su se mamuti, mastodonti, gomfoteriji i čitav niz njihovih davno iščezlih srodnika. Menjale su se klime, podizali planinski venci, mora su gutala kopna, a ledena doba prekrajala lice planete, ali su oni opstajali, prilagođavajući se svetu koji je neprestano menjao sopstvena pravila. Kada su, mnogo kasnije, počele da nestaju čitave životinjske loze, činilo se da će zajedno sa njima zauvek iščeznuti i surlaši, gospodari jednog zaboravljenog vremena. Umesto čitave porodice koja je nekada brojala desetine vrsta, priroda je sačuvala samo jednog naslednika. Danas tom drevnom lozom još uvek korača slon, poslednji veliki svedok sveta koji odavno više ne postoji. Kada se slon polako kreće savanom, ne izgleda kao životinja koja prolazi kroz prostor, njegovi tromi, gotovo nečujni koraci, telo teško nekoliko tona, surla koja istovremeno može iščupati čitavo stablo ili pažljivo podići jedinu vlat trave, stvaraju utisak da pred nama nije samo najveća kopnena životinja današnjice, već poslednji predstavnik sveta čija su pravila odavno prestala da važe.

Zato nije neobično što je malo koja životinja ostavila tako dubok trag u ljudskoj istoriji kao slon. Ljudi su ga upoznavali mnogo pre nego što su razumeli njegovu biologiju. Posmatrali su njegovu snagu, pamtili njegovu postojanost, divili se njegovoj veličini, a ono što nisu umeli da objasne pretvarali su u mitove. Tako je slon postao mnogo više od životinje. U jednim kulturama bio je božanstvo, u drugim simbol kraljevske moći, negde čuvar mudrosti, a negde donosilac sreće i blagostanja. Gotovo da ne postoji civilizacija koja ga nije obavila velom poštovanja. U Indiji je taj veo dobio gotovo sveto značenje. Bog Ganeša, jedno od najpoštovanijih božanstava hinduizma, prikazuje se sa glavom slona i telom čoveka. Njegova slonovska glava simbolizuje mudrost, razboritost i sposobnost da se pronađe put tamo gde ga drugi ne vide, zbog čega ga milioni vernika vekovima prizivaju kao onoga koji uklanja prepreke i donosi uspeh. Drevni spisi  koje je vekovima kasnije u čuvenom serijalu fantastike „Disksvet” opisao britanski pisac Teri Pračet, govore o svetu u obliku ravne ploče koji počiva na leđima četiri džinovska slona koji putuju svemirom na oklopu zvezdane kornjače zvane Veliki A’Tuin. Ta četiri slona se zovu Berilija, Tubul, Veliki T’Fon i Džerakin. Prema mitologiji ovog sveta, u davna vremena postojao je i peti slon koji je pao na površinu Disksveta, udario u predele Ubervalda i stvorio planinske vence i rudna bogatstva. Beli Airavata, mitski slon vrhovnog hindu božanstva Indre, nastao tokom uzburkavanja kosmičkog okeana mleka,  gospodari oblacima, kišom i plodnošću zemlje. Ni budistička predanja nisu ostala ravnodušna prema ovoj životinji. Prema legendi, majka Bude sanjala je belog slona koji je sišao sa neba i ušao u njenu utrobu, što je protumačeno kao najava rođenja prosvetljenog bića. Otuda beli slon vekovima predstavlja simbol mira, čistote, blagostanja i kraljevskog dostojanstva u mnogim zemljama jugoistočne Azije. Hiljadama kilometara dalje, među afričkim narodima, slon nije bio božanstvo, ali jeste oličenje autoriteta. Njegova sposobnost da predvodi krdo kroz sušu, pronađe vodu kada je nema i zaštiti mladunce učinila ga je simbolom mudrog vođe, istrajnosti i poštovanja prema precima. U kineskoj tradiciji slon predstavlja snagu, dugovečnost i moralnu postojanost, dok se figurice slona sa podignutom surlom i danas smatraju simbolom sreće i zaštite doma. Čak je i u evropskoj hrišćanskoj simbolici slon vekovima predstavljao strpljenje, vernost i pravednost.

Dok su ga jedni uzdizali do božanskog, drugi su u njemu videli najmoćnije oružje svog vremena. Mnogo pre nego što su svetom zagospodarili topovi i tenkovi, postojale su vojske koje su neprijateljske redove razbijale životinjama teškim nekoliko tona. Ratni slonovi bili su pokretne tvrđave antičkog sveta. Njihov zadatak nije bio samo da probiju neprijateljske formacije, već i da izazovu paniku među ljudima i konjima koji nikada ranije nisu videli tako ogromna bića kako jurišaju prema njima. Sa njima se susreo i Aleksandar Veliki u bici kod Gaugamele, a posle pobede deo zarobljenih slonova uvrstio je u sopstvenu vojsku. Ipak, nijedna priča nije ostala toliko snažno upisana u istoriju kao pohod kartaginskog vojskovođe Hanibala, koji je 218. godine pre nove ere poveo svoju vojsku preko Alpa zajedno sa trideset sedam ratnih slonova. Čak i danas, više od dve hiljade godina kasnije, taj prizor deluje gotovo nestvarno, zamislite samo ogromne surlaše koji se probijaju kroz sneg, led i planinske litice kako bi stigli do srca Rimskog carstva.

U zemljama Azije slonovi su ćoveku služili kao oruđe, vekovima su izvlačili ogromna stabla iz prašuma, prenosili teret koji nijedna druga životinja nije mogla da pomeri i učestvovali u podizanju građevina koje i danas izazivaju divljenje. Njihova snaga bila je nezamenljiva, ali ono što je čovek najviše cenio nisu bili mišići, već kljove. Slonovača je vekovima predstavljala jedan od najdragocenijih materijala na svetu. Od nje su nastajali nakit, umetničke skulpture, ukrasi, klavirske dirke i verski predmeti. Što je njena vrednost rasla, rasla je i cena koju su plaćali slonovi. Lov koji je nekada bio sporadičan prerastao je u sistematsko istrebljenje. Čitava krda nestajala su zbog nekoliko kilograma belog dentina, a pojedini delovi Afrike, poput Obale Slonovače, ostajali su gotovo bez svojih najvećih stanovnika.

Paradoks ljudske civilizacije retko se gde tako jasno vidi kao u priči o slonovima. Ista vrsta koja ih je proglašavala svetinjom, simbolom mudrosti i veličanstva, istovremeno ih je pretvorila u robu. Pa ipak, uprkos svemu, slon nikada nije napustio ljudsku maštu. U devetnaestom veku svet je upoznao Džamba, prvog slona koji je postao globalna zvezda. Kada je prodat iz Londonskog zoološkog vrta američkom cirkusu, više od sto hiljada dece pisalo je kraljici Viktoriji moleći da ostane u Engleskoj. Njegovo ime postalo je sinonim za nešto ogromno i preživelo je mnogo duže od njegovog života. Sa druge strane okeana, azijska slonica Topsi doživela je tragičnu sudbinu 1903. godine kada je njenu egzekuciju snimio sam Tomas Edison, koristeći taj trenutak u svojoj kampanji. Istovremeno, u istočnoj Aziji, slon Lin Vang je preživeo Drugi svetski rat služeći i japansku i kinesku vojsku, da bi u Tajpeju doživeo rekordnih 86 godina. Iza sve te istorijske i pop-kulturne fascinacije, od Diznijevog Damba iz 1941. i dobroćudnog Hortona, pa do Pračetovog Disksveta stoji biološko čudo koje ni danas ne prestaje da zadivljuje naučnike širom planete. Kasnije su došli Dambo, Babar, Horton i mnogi drugi književni i filmski junaci, zbog kojih su generacije dece prve predstave o slonovima stvarale mnogo pre nego što su ih videle uživo.

​Kako objašnjava muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti Zoološkog vrta Palić, Jelena Toljagić, slonovi (lat. Elephantidae) najveći su kopneni sisari na planeti i jedina preostala živa porodica iz reda surlaša.

– Danas su naučno priznate tri glavne vrste slonova, afrički savanski, afrički šumski i azijski slon, a njihove međusobne razlike predstavljaju fascinantan primer evolutivne adaptacije. Afrički savanski slon je apsolutni teškaš i gorostas, pri čemu mužjaci dostižu visinu u ramenima i preko tri metra, a težinu do impresivnih šest tona. Sa druge strane, azijski i afrički šumski slonovi dele slične gabarite, sa prosečnom težinom od oko četiri tone, dok je visina azijskog mužjaka nešto niža i iznosi oko 2,8 metara – priča Toljagić.

Prema njenim rečima, fizičke karakteristike ovih vrsta najlakše je uočiti na prvi pogled, pre svega kroz anatomiju glave i leđa. Afrički slonovi imaju znatno veće uši koje obrisima podsećaju na afrički kontinent, a na leđima imaju prepoznatljivo ulegnuće. Nasuprot njima, azijski slon ima vidno manje, zaobljene uši, a na leđima nosi blago ispupčenje nalik na grbu. Čak je i struktura njihove lobanje potpuno drugačija, afrički slon ima jednu centralnu kvrgu iznad surle, dok je lobanja azijskog slona jasno podeljena na levu i desnu stranu. Razlikuju se i po pigmentaciji, jer su afrički rođaci jednobojni, dok azijski slonovi često imaju specifične fleke različitih boja po telu. Kod afričkih slonova kljove, koje su zapravo modifikovani gornji sekutići, rastu i mužjacima i ženkama i povijene su nagore, dok ih kod azijskih uglavnom nose samo mužjaci, sa vrhovima uperenim ka tlu. Od ukupno 26 zuba, čak 24 su klasični zubi koje slon, usled trošenja grube hrane, može da zameni čak šest puta tokom života.

​Njihova fiziologija predstavlja pravo remek-delo evolutivnog inženjerstva. Čuvena surla je masivni mišićni organ sastavljen od čak 40.000 mišića bez ijedne kosti, a služi im za disanje, hvatanje predmeta, hranjenje i uzimanje vode.

– Ogromne uši slonova nemaju samo ulogu sluha, već deluju kao prirodne lepeze i gigantski termoregulatori, mreža krvnih sudova u njima omogućava da mahanjem snize telesnu temperaturu za 1,5 stepen. Jednako je fascinantan i njihov metabolizam. Odrasli slon provede i do 16 sati dnevno u potrazi za hranom, jedući travu, lišće, granje i koru drveća. Dnevno pojedu oko 100 kilograma biljne hrane, a zbog toga moraju da popiju i do 190 litara vode. Mladi slonovi su pak potpuno vezani za majku, te mladunci sisaju pune dve godine svog života – kaže edukatorka ZOO vrta Palić.

​Posebno je interesantna i njihova demografija, odnosno dugovečnost i reproduktivni ciklusi. Životni vek afričkih slonova u prirodi dostiže i do 70 godina, dok azijski slonovi imaju nešto kraći životni vek, u proseku oko 48 godina. Ženkama je potrebno mnogo vremena da dostignu polnu zrelost, pa tako afrička slonica prvu trudnoću dočeka tek sa 12 godina, azijska sa 15, dok afrički šumski slon prve potomke dobija tek u 23. godini života. Sama trudnoća je među najdužima i najiscrpljujućima u životinjskom svetu, kod afričkih slonova prosek je 22 meseca, dok kod azijskih broji 18 meseci, nakon čega se rađa slonče teško oko 100 kilograma. Kako Jelena kaže, od tog momenta, kada dobiju potomstvo, mužjaci i ženke u zoološkom i biološkom svetu dobijaju posebna, tradicionalna imena, pa se tako ženke nazivaju kravama, a mužjaci bikovima.

​Ni komunikacija kod slonova nije obična. Pored bogatog spektra zvukova i infrazvuka nečujnog za ljude, oni koriste fascinantnu seizmičku komunikaciju. Anatomski gledano, slonovi stoje na vrhovima prstiju, dok se ispod kostiju nalazi debeli, elastični jastučić koji deluje kao amortizer. Udarima stopala ili surle o tlo, oni šalju vibracije kroz zemlju komunicirajući sa jedinkama udaljenim stotinama metara. Ženke žive u strogo organizovanim matrijarhalnim krdima koje predvodi najstarija ženka – matrijarh, dok se odrasli mužjaci odvajaju i žive samačkim životom.

​Posebnu emotivnu i dokumentarnu dubinu ovoj priči daje sećanje na slonove koji su decenijama bili među najprepoznatljivijim stanovnicima Zoološkog vrta Palić. O njihovom prisustvu, značaju i tragovima koje su ostavile u kolektivnom sećanju govori biolog Zoološkog vrta Palić, Anđelija Stokin, podsećajući da su slonovi od samog početka nabavke bili prave „životinjske ličnosti“ čiji su putevi duboko utkani u istoriju ove institucije.

​Prvi stanovnici palićkog doma bili su slonovi Indra i Umbo, nakon kojih su iz Indije stigle još četiri jedinke, Luka, Marta, Marija i još jedna ženka. Nažalost, Marija i njena saputnica ubrzo su uginule usled teške bakterijske infekcije iz roda Clostridium, dok su Luka i Marta ostali da provedu najveći deo svog života na severu Bačke.

– Mužjak Luka bio je izuzetno inteligentan, ali i veoma temperamentan slon, čija je biografija godinama bila pogrešno dokumentovana u međunarodnim rodovnim knjigama, gde je mešan sa beogradskim slonom Tasom. Uvezen je 31. jula 1980. godine iz Mjanmara kao šestogodišnjak. Prema sećanjima dugogodišnjih zaposlenih, postoji priča koja se i danas prenosi među timariteljima prema kojoj ga je jedan posetilac često provocirao noseći crvenu majicu, zbog čega je razvio negativnu reakciju prema toj boji. Tokom godina došlo je do tragičnog incidenta u kojem je Luka usmrtio jednog timaritelja. Nakon toga premešten je u zoološki vrt u Španiji, gde je, prema dostupnim saznanjima zaposlenih, učestvovao i u drugom smrtnom incidentu sa timariteljem, nakon čega je sa 12 godina prebačen u Veliku Britaniju – ističe Anđelija Stokin.

Među „Englezima“ se pokazao kao socijalno visoko kompetentan priplodni mužjak, ostavivši iza sebe devet potomaka u evropskim vrtovima, pre nego što je uginuo u Osnabriku 2022. godine u svojoj 48. godini života.

​Nasuprot Lukinom burnom temperamentu, slonica Marta postala je apsolutni, nežni simbol Palića. Stigla je istog dana kad i Luka, a svojom blagom i plemenitom naravi osvojila je srca stotina hiljada posetilaca. Deca su je obožavala jer je svojom dugom surlom pažljivo i nežno uzimala poslastice iz njihovih ruku. Marta je više od tri i po decenije bila najveća atrakcija vrta, a nakon što je provela skoro četvrt veka sama, uginula je 10. oktobra 2016. godine u 41. godini života, označivši kraj jedne zlatne epohe.

​Izuzetno visoka emocionalna inteligencija slonova najjasnije se ogleda u njihovom odnosu prema smrti. Vekovima je svetom kružio mit o tajanstvenom „groblju slonova“, skrivenom mestu gde stari i iznemogli slonovi svesno odlaze da uginu u samoći. Nauka je ovaj mit racionalizovala, naime slonovi tokom života zamene zube šest puta, a kada u poznoj starosti istroše poslednji set, prirodno migriraju ka močvarama sa mekom travom, gde zbog starosti masovno umiru na istim lokacijama. Ipak, ono što nije mit jeste njihovo žaljenje za mrtvima. Slonovi su jedne od retkih životinja koje prave svojevrsne sahrane, ukrašavajući telo preminulog člana granjem i zemljom, a kada se nakon mnogo godina vrate na to mesto, oni ritualno njuškaju, miluju i obilaze kosti svojih srodnika, odajući im počast.

​Danas se, međutim, nad ovim plemenitim divovima nadvila senka istrebljenja. Tokom poslednjih decenija populacija slonova je drastično opala usled gubitka staništa, širenja ljudskih naselja i surovog krivolova zbog ilegalnog tržišta slonovače. Afrički šumski slon je danas kritično ugrožen sa padom populacije od preko 86% u poslednje tri decenije, dok su azijski i afrički savanski slonovi klasifikovani kao ugrožene vrste. Iako su njihovi drevni rođaci, mamuti danas  predmet modernih biotehnoloških pokušaja „oživljavanja“ preko CRISPR tehnologije i DNK azijskog slona, pitanje očuvanja preostalih slonova daleko prevazilazi puku biološku statistiku i hladne procene, jer se u njemu ogleda jedno mnogo dublje pitanje – kakav odnos čovek želi da uspostavi sa svetom koji mu je poveren?

​Vekovima je ljudska civilizacija, u svojoj duboko ukorenjenoj egocentričnosti, pokušavala da uspostavi veštačku granicu između sebe i ostatka živog sveta. Naučeni smo da životinjama pripisujemo isključivo mehanicističke instinkte, dok smo pravo na osećanja, tugu, svest i ljubav arogantno rezervisali samo za ljudsku vrstu. Ali to jednostavno nije tačno. Svako ko je ikada posmatrao slonicu kako telom štiti svoje bolesno mladunče, ili krdo koje u potpunoj tišini satima miluje kosti svog preminulog člana, zna da ljubav i empatija nisu ekskluzivni izum čovečanstva. Slonovi su nas, svojom dubokom emocionalnom inteligencijom, odavno demantovali. Oni tuguju, oni pamte, oni se raduju i brinu jedni o drugima sa predanošću od koje bi naša vrsta imala mnogo toga da nauči. Moramo skinuti veo sopstvene iluzije i priznati očigledno, da nismo nikakvi apsolutni gospodari ove planete, niti njeni vlasnici. Ljudi nisu ništa drugo nego još jedna životinjska vrsta u beskrajnom lancu prirode. Nemamo nikakvo kosmičko, moralno niti prirodno pravo da posedujemo druga živa bića, niti da odlučujemo o njihovoj sudbini na osnovu sopstvene koristi. Slonovi, žirafe, i svako drugo biće pod ovim nebom imaju jednako, neprikosnoveno pravo na život i slobodu. Mi ne živimo iznad njih, mi živimo sa njima na ovoj istoj, ranjivoj planeti.

Non stop žurimo, a stalno kansimo. ​Ako kao društvo nismo u stanju da razvijemo istu onu iskonsku empatiju koju ovi nežni divovi pokazuju jedni prema drugima, onda smo na dobrom putu da izgubimo sopstvenu humanost. Sačuvati slonove ne znači samo sačuvati vrstu od ekološkog kolapsa, to znači sačuvati našu sopstvenu dušu i pravo da se nazovemo svesnim bićima. Sve dok pod afričkim i azijskim nebom odjekuje daleki, tihi bat koraka ovih veličanstvenih stvorenja, svet zadržava svoju najlepšu istinu da život na Zemlji ne traži našu dominaciju, već našu spremnost da volimo, poštujemo i delimo prostor sa onima koji su oduvek bili naši ravnopravni saputnici kroz vekove.

foto:/Zoološki vrt Palić