Istorijski arhiv Subotica po 19. put organizovao je tradicionalnu konferenciju „Subotički arhivski dani“, koja je ove godine bila posvećena pitanju šta arhivi danas ne čuvaju, a trebalo bi da bude sačuvano za buduće generacije. Direktor Istorijskog arhiva Subotica Stevan Mačković istakao je da je tema ovogodišnjeg skupa proistekla iz potrebe da se preispita koje tragove savremenog života ostavljamo budućnosti. Tokom konferencije predstavljeno je deset referata, kroz koje su arhivisti pokušali da sagledaju šta iz današnjeg vremena nedostaje u arhivskoj građi.

– Ono što danas ne smatramo važnim, ako se ne čuva, ni za 30, ni za 50, ni za 100 godina neće biti sačuvano. Zbog toga je važno doći do odgovora kako budućim generacijama omogućiti što kompletniju i potpuniju sliku svega onoga što se danas događa i sačuvati pisane tragove našeg vremena – rekao je Mačković.

Govoreći o tome šta bi konkretno moglo da nedostaje u budućim arhivskim fondovima, Mačković je ukazao na sve izraženije preplitanje stvarnog i virtuelnog sveta. Pitanje koje se nameće jeste šta će od ogromne količine digitalnog sadržaja koji danas nastaje biti dostupno istraživačima za sto godina. Na problem ukazuju i svakodnevna iskustva arhivista. Građani se često obraćaju arhivima tražeći dokumente koji nisu sačuvani, pa se tek tada pokazuje koliko je teško unapred proceniti šta će budućim generacijama biti značajno.

– Ne može biti sve sačuvano, apsolutno ne može, ali mi kao arhivisti moramo da posvetimo što više pažnje i trudimo se da sačuvamo ono što je važno i što treba da se čuva za neka trajna vremena – poručio je Mačković.

Poseban aspekt problema otvorila je Isidora Jež, arhivista Istorijskog arhiva Sombor, koja je ukazala na to da ograničeni kapaciteti arhiva nužno zahtevaju selekciju, ali da se vrednost određenog dokumenta može promeniti kroz vreme. Zbog toga, prema njenim rečima, kriterijumi za vrednovanje arhivske građe moraju neprestano da se preispituju. Poseban izazov predstavljaju elektronski dokumenti i digitalni sadržaji, ali i izvori koji beleže svakodnevni život građana. Razgovori putem aplikacija za razmenu poruka, internet foruma i društvenih mreža predstavljaju autentična svedočanstva o stavovima, navikama i načinu života jednog vremena, ali takva građa uglavnom ne ulazi u tradicionalne arhivske fondove.

Jež smatra da bi razvoj savremenih digitalnih arhiva, uz saradnju arhiva sa bibliotekama, muzejima, naučnim ustanovama i tehnološkim kompanijama, mogao da omogući sistematičnije čuvanje digitalnog nasleđa. Pri tome, arhiviranje nije samo tehničko pitanje, već i društvena odgovornost, jer odluka o tome šta će biti sačuvano neposredno utiče na način na koji će buduće generacije razumeti prošlost. Istorijski arhivi, međutim, još nemaju u potpunosti razvijene kapacitete za dugoročno čuvanje digitalne građe.

– Današnji arhivi teško, zato što nismo toliko savremeno opremljeni da bismo mogli da čuvamo digitalnu građu, ali treba na tome raditi – rekla je Jež.

Konkretan primer praznine u arhivskoj građi predstavio je Miroslav Jaćimović, viši arhivista Arhiva Vojvodine i istoričar, koji je istraživao razvoj vojne avijacije u Novom Sadu između dva svetska rata. Njegovo istraživanje pokazalo je da u Arhivu Vojvodine gotovo da nema sačuvane građe o ovoj temi, iako je Novi Sad u periodu između dva svetska rata imao značajnu ulogu u razvoju avijacije, uključujući aerodrom, pilotsku školu i školu vazduhoplovnog izviđanja. Jaćimović je pozvao Novosađane i sve one koji imaju porodične ili druge veze sa tadašnjom novosadskom avijacijom da Arhivu ustupe dokumente, fotografije, albume, letačke legitimacije i drugu građu, bilo u materijalnom ili digitalnom obliku.

– Dosta ljudi u svojim porodičnim kolekcijama ima albume, fotografije, letačke legitimacije i druge stvari koje su vezane za novosadsku avijaciju i novosadski aerodrom. To bi bio glavni oslonac da taj fond u vezi sa vojnom avijacijom popunimo u narednom periodu – naveo je Jaćimović, ukazavši i na širi problem sa kojim se suočavaju arhivi u Srbiji, a to je nedostatak adekvatnog prostora za smeštaj arhivske građe.

Mnoge arhivske ustanove rade u objektima koji nisu namenski građeni za njihove potrebe, zbog čega nemaju dovoljno kapaciteta da prihvate novu građu. Prema njegovim rečima, problem je posebno izražen kada je reč o velikim fondovima koji mogu da obuhvataju nekoliko hiljada kutija i zauzimaju stotine metara prostora. Nasuprot tome, manje zbirke, poput one koja bi mogla da bude formirana od građe o vojnoj avijaciji, moguće je relativno lako smestiti. Kada je reč o tehničkim mogućnostima, Arhiv Vojvodine raspolaže savremenom opremom za digitalizaciju. Jaćimović je naveo da su pre nekoliko godina digitalizovane sve matične knjige na teritoriji Vojvodine i da su one javno dostupne istraživačima širom sveta. Ipak, obim posla ostaje ogroman.

Arhiv Vojvodine čuva više od 555 fondova, a njihova obrada i digitalizacija predstavljaju dugotrajan proces koji će, kako je ocenio Jaćimović, trajati još decenijama. Pored prostora i opreme, jedan od važnih izazova ostaje i obezbeđivanje dovoljnog broja zaposlenih koji bi mogli da ubrzaju obradu i digitalizaciju arhivske građe.

Ovogodišnji „Subotički arhivski dani“ temu arhivistike nisu posmatrali samo kroz pitanje prošlosti, već i kroz odgovornost prema budućnosti, jer ono što danas ne prepoznamo kao vredno i ne sačuvamo, sutra možda više neće postojati kao trag vremena u kojem živimo.

foto:/LovaLova portal