Nekada se u vojvođanskim selima znalo kakva je kuća čim se proba pogača od višanja, maka ili oraha koju je domaćica iznela na sto, jer dobra pogača nije bila samo pitanje recepta, već znak da se u toj kući znalo kako se radi, kako se dočekuju gosti i kako se čuva ono što je ostavljeno od prethodnih generacija. Na osnovu toga koliko je testo bilo bilo dobro umešeno, koliko je nadeva bilo u njemu i da li su mak, višnja ili orasi bili ravnomerno raspoređeni, moglo zaključiti mnogo toga o domaćici i njenom gazdinstvu. Još iz vremena Pop Ćire i Pop Spire ukusna i bogata pogača od kiselog testa bila je i sinonim dobrog viršafta. U Ljutovu se ta priča još uvek razume, a dokaz tome je i 6. “Pogačijada” održana proteklog vikenda, tačnije 3. oktobra.

U subotu je, u okviru Miholjskih dana sela, održana još jedna “Pogačijada”, manifestacija koja je za šest godina uspela da od običnog okupljanja oko starih recepata napravi jedan od onih dana kada se Ljutovo prepoznaje po svojim ljudima, a ne samo po mestu na mapi, jer se na jednom prostoru našlo sve ono što čini seosku svakodnevicu zanimljivom – domaćice koje od ranog jutra razvijaju testo, kazan iz kojeg se širi miris ručka, stare nošnje koje nisu obučene zbog folklora već zato što još pripadaju životu onih koji ih nose, deca koja trče između stolova i ljudi koji se međusobno poznaju dovoljno dugo da im za dogovor često nije potrebno mnogo reči.

Ove godine bilo je oko 800 pogača i štrudli, najviše sa makom, ali su se pekle i one sa višnjama, orasima i bundevom, dok je za najmlađe bilo i pogača sa kakaom, a oko 46 domaćica ušlo je u takmičarski deo Pogačijade, svaka sa svojim načinom razvijanja testa i svojim malim tajnama, jer upravo u tome i jeste draž ovakvih manifestacija. Sastojci mogu biti isti, ali dve osobe nikada neće napraviti potpuno istu pogaču.

Organizatorak Nevena Veinović, priznaje da se do ovog trenutka ne dolazi bez nervoze, stresa i mnogo posla, ali kaže da sve dobije smisao kada se čovek na kraju pogleda šta je urađeno.

– Tada se iza svih priprema više ne vide obaveze, dogovori i problemi, već ljudi koji su se okupili i činjenica da je još jednom uspelo nešto što nije moglo da uspe bez zajedničkog rada – poručuje Veinović.

Upravo je zajedništvo ono što Ljutovo poslednjih godina sve više vezuje za Pogačijadu, jer Nevena kaže da se u selu ne okupljaju samo kada treba organizovati manifestaciju, već da ljudi umeju da nastupe zajedno i kada se rešavaju druge stvari, pa svako da svoj doprinos, od domaćica i učesnika do volontera koji se mnogo manje vide, a bez kojih bi sve ono što se pred posetiocima čini jednostavnim bilo gotovo nemoguće.

Dok se na jednom kraju prostora ocenjivalo ko je najbolje razvio testo, ko je najbolje rasporedio nadev i čija je pogača dovoljno vazdušasta, na drugom se iz velikih kazana servirala hrana, a tu su pravila bila nešto drugačija i mnogo manje formalna, jer se znalo da u jelu moraju da se nađu domaća kobasica i slanina, da krompir i malo šargarepe neće škoditi, a kada je trebalo otkriti tajnu začina, odgovor je bio jednostavan – “svako stavlja ono šta voli, bitno je samo da ga ima dovoljno”.

Specijaleti koje smo mogli da probamo i koje danas potpisujemo kao deo tradicije, nekada su se smatrali svakodnevnim znanjem, nešto što se nije učilo iz knjiga već gledanjem, ponavljanjem i radom, pa je i recept često bio manje važan od osećaja u rukama, iskustva i sposobnosti da se zna kada je jelo “uspelo”.

Ruža Juhas takvo iskustvo nosi sa sobom već decenijama, a u subotu ga je nosila i na sebi, u brokatnoj nošnji koju nije obukla zato da bi bila deo scenografije “Pogačijade”, već zato što je ona deo njenog života. Koliko su te nošnje stare, teško je precizno reći, ali Ruža odgovara svojim karakterističnim smehom i kratkim objašnjenjem da se one čuvaju, jer će jednog dana pripasti nekom drugom. Ruža je na ovogodišnjoj Pogačijadi ispekla pogače sa makom i orasima, a kada je pokušala da izbroji koliko ih je bilo, šest je u jednom trenutku postalo osam, što je možda i najbolji dokaz da se na ovakvom mestu niko previše ne opterećuje matematikom kada se radi ono što se voli, jer je za nju mnogo važnije to što joj ništa nije teško, što potvrđuje i čiunjenica da je proteklih 26 godina prva risaruša sela.

– Da bi radio, moraš se rodit’ da voliš radit’! – poručila je iskusna domacica.

Njen samobarc na Pogačijadi, Divna Vlaović objašnjava da u testo za pogaču stavlja malo margarina i jaja da dobije lepu boju, da se fil od maka pari mlekom i da mu se dodaje vanilin šećer, ali da je mnogo važnije da se testo pravilno razvije i da se mak rasporedi tako da se posle rolanja kroz štrudlu vide redom i testo i fil, jer upravo taj odnos odlučuje da li će pogača izgledati onako kako treba.

Ana Bešlagin već zna kako izgleda kada to uspe, jer je na Pogačijadi osvojila prvo i drugo mesto, pa svoje štrudle danas nosi i na druge manifestacije, gde joj se dogodilo i da joj se ljudi koji su ih ranije kupili jave kada je ponovo sretnu.

– Treba voleti! Ja kad je ispečem, ja se sama smejem kako mi je lepo ispala – zadovoljno konstatuje Bešlagin.

Organizaciju 6. „Pogačijade“ nesebično je podržala i Turistička organizacija Grada Subotica, a ove godine zajedničkoj priči i pogačama pridružila se i humanost, jer “Pogačijada” nije ostala samo na takmičenju, hrani i druženju, već je njen smisao dodatno dobio na težini činjenicom da će se prikupljena sredstva koristiti za novogodišnje paketiće za decu iz sela, pa će ono što je u subotu počelo kao brašno, mak, orah, višnja i dobra volja na kraju stići do onih zbog kojih se možda i najviše vredi okupiti. Zato će se Pogačijada u Ljutovu verovatno još dugo prepričavati po tome ko je imao najbolju pogaču, ko je osvojio pehar, ko je kuvao najbolji kazan i ko je doneo najlepšu nošnju, ali će njena prava vrednost ostati u nečemu što se ne može oceniti žiriranjem, u tome što su ljudi još jednom pokazali da tradicija nije ono što stoji na polici i čeka da joj se neko divi, već ono što se svakog dana iznova radi, mesi, oblači, kuva, čuva i, ako ima sreće, jednog dana preda nekom mlađem. U Ljutovu se još uvek pamti da dobra pogača govori mnogo o kući iz koje je stigla, baš zato su i ove godine sve pogače bile rasprodate u rekordnom roku.

foto:/ustupljene fotografije