U svetu primata malo toga je jednostavno, pogled može biti upozorenje, dodir znak privrženosti, a ono što čoveku izgleda kao obična igra često je deo složenog ponašanja koje životinji omogućava da istražuje prostor, komunicira i održava odnose sa drugima. Kod rezus makakija, vrste poznate po izuzetnoj prilagodljivosti i razvijenom društvenom životu, granica između radoznalosti, opreza i poverenja ume da bude naročito zanimljiva, jer ove životinje mogu živeti u veoma različitim staništima, uključujući i prostore blizu čoveka, ali njihove osnovne potrebe ipak ostaju potrebe divljeg životinje.

– Rezus makaki (Macaca mulatta) pripada redu primata i porodici majmuna Starog sveta (Cercopithecidae). Prirodno je rasprostranjen u delovima južne, centralne i jugoistočne Azije. Odlikuje ga velika ekološka prilagodljivost: nastanjuje šume, otvorene predele i planinska područja, ali i prostore u neposrednoj blizini ljudskih naselja. Ipak, sposobnost života uz ljude ne znači da je ova divlja životinja prilagođena držanju u domaćinstvu – objašnjava Anđelija Stokin, biolog Zoološkog vrta Palić.

Prema njenim rečima, ove simpatične primate odlikuje telo prektiveno smeđesivom dlakom, dok su lice i sedalna regija bez dlake, ružičaste do crvenkaste boje, što daje karakterističan izgled. Njihova građa tela omogućava jednako uspešno kretanje po tlu i drveću. Ova vrsta je svaštojed i u prirodi koristi različite izvore hrane – od plodova, semenki i drugih biljnih delova do insekata i druge hrane životinjskog porekla. Jedan od njenih prepoznatljivih anatomskih detalja jesu obrazne kese, u kojima može privremeno da skladišti hranu, a koju kasnije uzima i žvaće.

Ono što rezus makakija možda najbolje određuje nije ni boja dlake, ni način ishrane, niti sposobnost penjanja. To je život u zajednici. Prema rečima biologa, makakiji su izrazito društvene životinje. Njihove grupe imaju složene odnose i hijerarhiju, među članovima vlada matrijarhat, pa ženke uglavnom ostaju u zajednici u kojoj su rođene, dok mužjaci napuštaju matičnu grupu i mogu menjati zajednice. Komunikacija se odvija glasovima, mimikom, položajima tela i dodirom, dok međusobno bištenje ima mnogo širu ulogu od pukog čišćenja dlake, ono je deo društvenog života i održavanja bliskosti među jedinkama.

– Ženke uglavnom ostaju u grupi u kojoj su rođene, pa srodničke veze po majčinskoj liniji čine važan deo društvene strukture. Mužjaci, nasuprot tome, obično napuštaju matičnu grupu i tokom života mogu menjati zajednice – navodi Stokin.

Upravo se na toj činjenici prelomila i priča o Lusi, mladok ženki rezus makakija koja je početkom avgusta 2023. godine pristigla u Zoološki vrt Palić. Lusi je došla iz zaplene, sa životnom pričom o kojoj se tada znalo relativno malo.

Bilo je poznato da je naviknuta na ljude i pojedine domaće životinje, ali mnogo važnijim pokazalo se ono što nije bilo poznato, kakve su bile njene svakodnevne navike, čega se plašila, šta je volela da jede, kome je verovala i kako će reagovati kada se nađe u novom prostoru. Odgovori su dolazili postepeno, kroz svakodnevni rad timaritelja.

U zapažanjima Nere Saulić, timariteljke na reonu majmuna, Lusi je vrlo brzo pokazala da ljude ne doživljava jednako. Prema pojedinim nepoznatim osobama, naročito ženama, reagovala je glasnim oglašavanjem, pretećom mimikom i položajima tela, jasno pokazujući da joj približavanje ne prija. Ni ljudi koje je svakodnevno viđala nisu imali isti status, nekima je prilazila, uz neke se opuštala, dok je prema drugima ostajala uzdržana. Poverenje je, dakle, kod Lusi imalo svoje lice, glas i prepoznatljiv korak.

Kada bi se našla sa ljudima kojima veruje, pokazivala je sasvim drugačije ponašanje. Timariteljke i veterinara umela je dugo da bišti, pažljivo pregledajući njihovu kožu i zadržavajući se na sitnim nepravilnostima. Posebno je zanimljivo bilo njeno ponašanje prema ljudskim dlakama.

Kada bi joj doktor veterinarske medicine Marko Lazić tokom treninga ili veterinarskog tretmana pružio ruke, Lusi bi ih prihvatila i počela pažljivo da razmiče i pregleda dlake, kao da obavlja mali, ali veoma ozbiljan posao. Ponekad bi prstima napravila pokret kao da je nešto pronašla, a zatim ih prinela ustima, ostavljajući utisak da je upravo uhvatila i pojela nešto što je samo ona mogla da vidi. Nije, međutim, sve ostajalo na toj neobičnoj igri. Tokom takvih kontakata umela je potpuno da se opusti, pa čak i da zadrema. Za ljude koji su svakodnevno bili uz nju, ti trenuci predstavljali su jasan znak da je uspostavila poverenje.

Hrana je služila i u igri, dok je njen životni prostor pozornica bio za istraživanje. Kako priča Saulić, Lusi nije bila naročito probirljiva kada je hrana u pitanju, ali je posebno rado uzimala voće. Njena pažnja, međutim, nije bila usmerena samo na ono što će dobiti, već i na to gde će hrana biti sakrivena. Dok bi timaritelji pripremali unutrašnji prostor, pratila je kroz prozore gde ostavljaju orašaste plodove i suvo voće. Kada bi joj prostor bio otvoren, brzo bi krenula u potragu, pronalazila skrivene zalogaje i smeštala ih u obrazne kese, kojima se kasnije sladila. To je bio jedan od načina na koji je prostor pretvarala u nešto više od mesta za boravak.

Lusi je volela da prenosi predmete između unutrašnjeg prostora i ispusta, da se ljulja na konopcima i da prevrće stare panjeve u potrazi za insektima. Tekstilni predmeti koje je dobijala kao obogaćivanje prostora mogli su da budu zaklon, igračka ili predmet za istraživanje, sve dok ne bi došao trenutak da ih pocepa. Među zanimljivim anegdotama koje su ostale u sećanju timaritelja bili su i šeširići koje je stavljala na glavu.

Posebno mesto u životu male, simpatične Lusi imao je plišani medvedić nazvan „Love Teddy“, koji je, prema Nerinom sećanju, dugo odolevao njenoj intenzivnoj pažnji. Takvi detalji možda deluju kao sitnice, ali upravo kroz njih timaritelji upoznaju životinju koja ne može da im kaže šta želi. Posmatraju šta bira, šta izbegava, šta ponavlja i čemu se vraća. Sa druge strane, Lusi je u okolini imala i druge primate, ali to nije značilo da je imala odgovarajuće društvo. Prema njima je često pokazivala preteće reakcije, iako je prostor bio organizovan tako da ne mogu međusobno da se povrede. Istovremeno, timaritelji su vremenom primećivali sve izraženiju potrebu za ljudskom pažnjom.

Tada se pitanje Lusine dobrobiti više nije moglo svesti na to da li ima dovoljno hrane, bezbedan prostor i dobru veterinarsku negu. Bilo je potrebno posmatrati njeno ponašanje u širem kontekstu, njenu životnu priču, način na koji je odrastala i činjenicu da je veliki deo svojih društvenih iskustava stekla upravo uz ljude.

– Zbog toga briga o makakiju podrazumeva mnogo više od hrane i odgovarajućeg prostora. Neophodne su mogućnosti za istraživanje, kretanje, traženje hrane i, kada je bezbedno i izvodljivo, život sa kompatibilnim pripadnicima sopstvene vrste. Ljudska pažnja može biti značajna jedinki naviknutoj na ljude, ali ne može u potpunosti zameniti odnose među makakijima – kaže biolog Stokin.

Iz tog razloga potražena je ustanova u kojoj borave pripadnici njene vrste, pa je Lusi premeštena u Vranje, sa ciljem da dobije mogućnost za odgovarajuće društveno okruženje. Prema informacijama prenetim u Nerinom osvrtu, sa novim timariteljima uspostavila je dobar odnos, a svi se nadaju da će radoznala majmunica odlično da se uklopi i sa drugim makakijima. Činjenica da dve životinje pripadaju istoj vrsti nije dovoljna sama po sebi, uspostavljanje odnosa među njima zahteva pažljivo planiranje, praćenje reakcija i procenu kompatibilnosti.

Lusi je u Zoološkom vrtu Palić ostavila priču sastavljenu od naizgled malih stvari, od reakcija na nepoznate ljude, dugog bištenja timaritelja, pažljivog pregleda ruku veterinara, skrivenih orašastih plodova, prevrnutih panjeva, konopaca, pocepanih tekstilnih predmeta, šeširića i plišanog medvedića koji je neko vreme uspevao da izdrži njenu radoznalost. Kada se svi ti detalji posmatraju zajedno, dobija se mnogo više od simpatičnog portreta jedne životinje. Dobija se slika jedinke čiji je karakter postao poznat upravo zato što su je ljudi oko nje dovoljno dugo i pažljivo posmatrali. Još važnije, Lusina privrženost čoveku nije poništila njenu istinsku prirodu.

– Privrženost čoveku ne poništava biološke potrebe životinje. Hrana, igračke i pažnja imaju svoju vrednost, ali dobrobit makakija zavisi i od mogućnosti da ispoljava ponašanje svojstveno svojoj vrsti – ističe Anđelija Stokin.

Vratimo se par koraka unazad. Pre nego što je Lusi iz Zoološkog vrta Palić počela da privlači pažnju timaritelja svojim neobičnim navikama, skrivenim zalogajima, šeširićima i plišanim medvedićem, ime „Lusi“ već je bilo duboko upisano u istoriju čovekovog razumevanja sopstvenog porekla. Naime, 24. novembra 1974. godine, u dolini Avaš u Etiopiji, paleoantropolog Donald Džohanson pronašao fosilni skelet ženke Australopithecus afarensis, stare oko 3,2 miliona godina. Mala po rastu, sa mozgom tek približno trećine veličine ljudskog, Lusi je pokazala nešto što je promenilo pogled na ljudsku evoluciju, da je uspravno hodanje na dve noge postojalo mnogo pre velikog povećanja zapremine mozga. Ime je dobila po pesmi „Lucy in the Sky with Diamonds“, koju su istraživači slušali u kampu nakon pronalaska.

Značaj Lusi sa Palića moža će jednoga dana takođe biti neprocenjiv. Priča o Lusi nema za cilj da ljudsku pažnju prikaže kao nešto bezvredno, naprotiv, bez nje bi Lusino prilagođavanje novom životu bilo mnogo teže. Ipak, postoji granica koju nije moguće preći ni najboljom negom, čovek može postati deo života divlje životinje, može steći njeno poverenje i naučiti da čita njene signale, ali ne i zauzeti mesto čitavog društvenog sveta koji pripada njenoj vrsti. Lusi je na Paliću upoznala ljude kojima veruje, predmete koje voli, mesta na kojima se krije hrana i načine na koje može da istraži svoj prostor. U novom okruženju pred njom je ostao drugačiji zadatak da, uz pažljivo upoznavanje i praćenje, pronađe svoje mesto među onima sa kojima deli isti jezik tela, iste instinkte i isti društveni kod. Možda je upravo u tome i najvrednija pouka njene priče – briga o divljoj životinji ne počinje pitanjem šta možemo da joj damo, već razumevanjem šta ona jeste.

Kao što je fosilna Lusi, pronađena pre više od pola veka u Etiopiji, pomogla ljudima da bolje razumeju davnu prošlost sopstvene vrste, tako će i sećanja, zapažanja i iskustva jedne male rezus makakije ostati deo priče o tome kako smo u jednom trenutku znali da zastanemo i pažljivo posmatramo životinju koja je zavisila od naše brige. Neko ko za mnogo godina bude čitao o Lusi sa Palića, možda neće pamtiti svaki datum i podatak, ali će iz sačuvanih detalja moći da sazna kakva je naša Lusi bila, šta je volela, čega se plašila, kako je pokazivala poverenje i kako su ljudi pokušavali da joj obezbede život što bliži njenim prirodnim potrebama. Neke priče ne postaju važne zato što govore o velikim događajima. Ponekad ih važnim učini upravo to što čuvaju ono što bi bez beleške zauvek nestalo, individualnost jedinke.

Lusi će ostati deo sećanja Zoološkog vrta Palić, u uspomenama onih koji su o njoj brinuli pamtiće se plišani meda i poneki šeširić, mali detalji velike priče koja priča o ljubavi i odgovornosti prema divljim životinjama. Na osnovu toga, neka buduća pokolenja moći će bolje da razumeju kako su ljudi jednog vremena učili da bolje posmatraju, čuvaju i razumeju svet oko sebe.

foto:/Zoološki vrt Palić