Jesmo li zaista bili na Mesecu? Večito pitanje i večiti sukob mišljenja, najčešće između Amerikanaca koji brane ovu tvrdnju i ostatka sveta koji su pomalo skeptični u ceo događaj.

Pa ipak, ono što iz udžbenika istorije znamo jeste da je “Apolo 11” bila prva misija sa zadatkom da spusti ljude na Mesečevu površinu, a peta misija u okviru programa Apolo s ljudskom posadom. Letelica tj. šatl “Apolo 11” lansirana je 16. jula 1969. godine s tročlanom posadom koju su činili Nil Armstrong, Edvin Baz Oldrin i Majkl Kolins. Pet dana kasnije, 21. jula, u 2.56 časova po univerzalnom vremenu, Nil Armstrong je postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec, a ubrzo mu se pridružio i Baz Oldrin. Za to vreme, Majkl Kolins je bio u komandnom modulu, u orbiti oko Meseca. Tri astronauta vratila su se na Zemlju s oko 21 kilogramom mesečevog kamenja, sletevši 24. jula u Tihi okean. Čuvena je i prva rečenica koju je Nil Armstrong izgovorio zakoračivši na Mesec: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo.” Ova misija bila je ujedno i vizija američkog predsednika Džona Kenedija o osvajanju Meseca pre Sovjetskog Saveza do kraja 1960-ih, koju je izrazio tokom govora u Kongresu 1961. godine. Uspešan ishod ove svemirske misije predstavlja veliko postignuće u sveobuhvatnoj istoriji istraživanja i smatra se pobedom SAD u hladnoratovskoj svemirskoj trci sa Sovjetskim Savezom. Ali da li je zaista tako? Pedeset godina nakon ovog slavnog podviga, skeptici i dalje postoje, a pojavila su se i neka nova otkrića koja svedoče u tome da je sve ipak bila samo laž.

Česti su dokazi i tvrdnje da je cela šetnja po Mesecu snimljena u nekom studiju ili pustinji na Zemlji, u Americi. Osim analize činjenica baziranih na prirodnim naukama, tj. fizici i astronomiji, postoji i druga strana medalje, društvena i politička situacija tog perioda. U posleratnom periodu, “hladni rat” između SSSR i SAD uveliko je trajao, a kosmički projekti bili su jedan od najvažnijih poligona za demonstraciju moći. SSSR je poslao prvi satelit, prvo živo biće, psa Lajku i prvog čoveka, Jurija Gagarina, u svemir. NASA je bila u velikom zaostaku. Da bi izbegli potencijalne probleme oko dokazivanja da su stigli u svemir, Rusi su na Spunjik instalirali radio predajnik koji je emitovao jedno jednostavno i periodično BIP BIP. Zadatak tog predajnika bio je da svima, bez ikakve sumnje, dokaže da se Supnjik nalazi u svemiru. Slično je urađeno i prilikom slanja prvog čoveka u svemir. U pokušaju misije na Mesec, SSSR je prvi konstruisao šatl kojim bi se letelo u svemir. Taj šatl zvao se Buran, a za njegov prevoz koristio se jedinstveni avion, Antonov 225, najveći avion ikada napravljen koji i dan danas postoji. Nakon mnogo proba i pokušaja Sovjeti su otvoreno izjavili da let na Mesec, nažalost još uvek nije moguć i ostvariv. Ako bi se do Meseca i došlo, sletanje i povratak na Zemlju su svakako nemogući jer se prema njihovim tvrdnjama i raspoloživoj tehnici tog vremena, šatl nikako ne bi mogao lansirati u mesečevu orbitu. Svemirski program sletanja na Mesec time je napušten od strane SSSR-a. Amerika se odjednom pojavila sa svojim šatlom koji je bio skoro identičan sovjetskom. Apolo 11 je odleteo, sleteo na Mesec, astronauti su se vratili nazad, a SSSR je čestitao na uspehu i nikada nisu izrazili sumnju u uspeh sletanja. Amerikanci tvrde da su istražili oko 102 km površine Zemljinog satelita, doneto je oko 400 kg kamenja i prašine. Sve to još uvek postoji i čuva se u različitim arhivama. Snimci Nila Amstronga kako korača po Mesecu, američka zastava koja se ne vijori usled vakuma, položaj senki u odnosu na Sunce, samo su neki od delova snimljenog materijala koji su iznova i iznova proučavani i sve je više teorija koje idu u prilog tome da čovek ipak nikada nije posetio Mesec.

Da li ste znali da jedan dan na Mesecu traje mnogo duže nego na Zemlji? Sva sletanja i celokupan boravak astronauta obavljen je u vreme kada je na Mesecu bilo jutro. Sunce je bilo nisko na horizontu, a senke izdužene i drugačije od onih koje susrećemo svaki dan. Apolo misije su ukupno snimile 32.000 fotografija. Neke fotografije koje kruže internetom su korišćene za spajanje i pravljenje panorama, a na njima svelost pada pod normalnim uglom što ukazuje na to da je film snimam na Zemlji. Tu je još jedna činjenica, na svim fotografijama sa Meseca, ne vide se zvezde pa čak ni Sunce, samo crna pozadina. Američki naučnici tvrde da je materijal sniman u momentu kada je Sunce već zašlo za Mesec pa je zato sve na slikama crno. Ta priča objašnjava deo za Sunce ali ne i za zvezde. Uz ove dokaze tu su i čuveni otisci stopala. Ako šetate plažom iza vas ostaju duboki otisci stopala. Nalazite se na Zemlji, gravitacija je 6 puta jača, sloj peska je debeo. Ako u toku šetnje naiđete na deo plaže gde se ispod peska nalazi stena otisci više nisu isti. Ispod mesečeve prašine nalazi se čvrsta stena. Svaki otisak, stopala ili lunarnog modula može da prođe kroz prašinu, ali kroz stenu nikako. Kada je u pitanju poletanje sa Meseca, za lansiranje Lunarnog modula potreban bi bio kiseonik, za stvaranje plamena. Na Mesecu nema kiseonika, samim tim nema ni plamena, sagorevanja i potiska.

Rusi su u trci ka Mesecu zastali ali se nisu i povukli. Sovjetski Savez je odustao od svog programa letenja na Mesec sredinom 1970-ih, nakon što su eksplodirale četiri eksperimentalne rakete. Nedavno je direktor ruske kosmičke agencije „Roskomos“ Dmitrij Rogozin rekao je da će ruska misija na Mesec imati zadatak i da proveri da li su Amerikanci zaista tamo bili. „Postavili smo cilj da odletimo i proverimo da li su oni tamo bili ili nisu“ – rekao je Rogozin. Bilo kako bilo, kada jednoga dana neko ponovo sleti na Mesec trebalo bi da pronađe Amstrongove otiske i američku zastavu jer, na Mesecu kao što smo rekli vlada vakum, a u vakumu nema pomeranja čestica pa će tako američki koraci po jedinom Zemljinom prirodnom satelitu konačno biti vidljivi.