Rođen je kao velika beba, skoro 6 kilograma. Sa godina i po dana dobio je tešku upalu pluća, tada su svi mislili da će se to odraziti na njegovo odrastanje, ali su snovi i kasnije doktori učinili da Roki Marćano kasnije postane jedan od najvećih ikada u najtežoj kategoriji profesionalnog boksa. 

Klasična priča o počecima vodi nas od siromašnog detinjstva u Masačusecu. Otac radnik u fabrici cipela, on u lutanju po ivici zakona i nakon niza živtonih problema i raznih iskušenja sledi klasičan nokaut svemu. Roki je počeo da razmišlja ispravno a pošto je  imao izražen takmičarski duh, oprobavao se u bejzbolu i američkom fudbalu. Zbog nemirnog duha školu je napustio u 10. razredu. Od roditelja nije imao džeparac, te se latio krampa i lopate i za nadnicu je radio kod stolara i kopao kanale. Tri puta je polagao vozački ispit, pa se oprobao i kao kamiondžija.

Prvi put je izašao u ring ratne 1943. godine. Na vojničkim bokserskim turnirima se borio više puta i tako mu je boks postao opsesija. Kao vojnik je bio angažovan u Velikoj Britaniji i učestvovao je u savezničkoj akciji „Bitka za Normandiju“.  Po povratku iz vojske je učestvovao na nekoliko poluprofesionalnih turnira u Njujorku, a onda se odlučio za povratak u rodni Brokton sa željom da zaradi i pokori svet.

Pušio je dve paklice dnevno, pio i lumpovao, na prijemnom u lokalni boks klub doživeo fijasko. Mnogi nisu verovali u njega, čak je vičan uličnim tučama udario protivnika nogom u prepone i zaradio diskvalifikaciju.

A onda, 1947. totalni preokrat, ostavlja se lošeg života, cigaete i čašu ostavlja i silazi među boks vreće. Sa Alijem Kalombom, svojim drugom iz detinjstva krenuo je ozbiljno da trenira i počeli su da se ređaju dobri rezultati.

Pričao o Rokiju krenula je uz njegov moto: „Ubij telo, glava će sama pasti“, a rivali su padali jedan za drugim. Raščulo se i na drugim kontinentima upoređujući ga sa Džoom Luisom, govoreći da je naslednik „Crnog bombardera“.

Filadelfija, 23. septembra 1952. godine, trinaesta runda, jedan aperkat u desnu stranu lica Džoa Volkota, koji pada na kolena, pa još jedan snažan udarac u glavu nesrećnog rivala, koji je nekoliko minuta bez svesti ležao na podu. Marćano postaje šampion.

Nakon toga četiri godine suvereni vladar ringa, sve rivale je pobedio, a samo šestorica su uspela da izbegnu nokaut. Imao je 49 borbi, sve pobede, nijednu nerešenu, niti izgubljenu borbu.

Pored ovakve konkurencije: Lari Holms, Soni Liston, Muhamed Ali, Džo Luis, Džo Frejzer, Džordž Formen, Flojd Paterson, Ivander Holifild, Majk Tajson, kažu Roki je broj 1.

U ring je ulazio sa 86 kilograma, nije imao gromove u rukama, nije ni plesao kao leptir, ni po tehnici nije bio velemajstor, ali imao srce. Govorio je “istrpi i kreni napred”. Znao je da prima mnogo udaraca da bi na kraju nokautirao protivnika tako da bi se ovaj dugo zatim sa oblogama po licu i telu kajao što ga je izazvao ili naseo na priču menadžera o lakoj zaradi.

Napustio je boks 27. aprila 1956. i od mnogih tekstova izdvojen je kratak zapis novinara Reda Smit, dobitnika Pulicerove nagrade koji je napisao – Roki je bio najtvrđi, najjači i najkompletniji čovek koji je ikad nosio bokserske rukavice. U njegovom rečniku strah nije postojao, a bol nije imala nikakvo značenje.

Roki Maraćno je poginuo u padu aviona “Cesne” 31. avgusta 1969. godine, dan pre 46. rođendana.

Njegove pobede su poruka da ništa u životu nije nedostižno, a životni put inspirisao je Silvestera Stalonea za film „Roki“, snimljen 1976. godine za milion, a zaradio više od 200 miliona dolara.