Roditelji i porodica predstavljaju prve učitelje i prvu školu sa kojima se upoznajemo. “Dobra nastava u roditeljskoj školi” naučiće nas kako da se ponašamo, daće nam vetar u leđa i biti nam oslonac za dalje obrazovanje. Dok mnogi tinejdžeri jedva čekaju da dođu kući, bace školsku torbu i krenu u surfovanje društvenim mrežama ili u izlaske do kasnih večernjih sati, postoje i oni koji svoje odrastanje ipak ozbiljnije shvataju pa već nakon srednje škole imaju jasnu viziju šta je to što od života očekuju i čime će se baviti.

Naša Subotičanka, Sofija Čulina učenica je 11 TGI razreda “Bishop McKenzie” internacionalne škole u Lilongve, Malaviju. U Afriku se zbog očevog posla preselila kada je imala 12 godina, a novi kontinent, nova zemlja, škola, jezik i društvo uplašili bi mnoge od njenih vršnjaka, ali ne i Sofiju kojoj su bili samo jedan izazov više. Njih je volela od ranog detinjstva, zbog toga je, između ostalog počela da trenira jahanje i uživa u druženju sa konjima, a novi život u Africi doneo joj je i ljubav prema novom sportu. Nedavno je ova mlada devojka imala priliku da sebe i svoju školu predstavlja i na konferenciji pri Ujedninjenim nacijama u Najrobiju, u Keniji. Ipak, kaže da, bez obzira na sve, mladi u Srbiji nisu svesni koliko su srećni što imaju dobro osnovno i srednje školsko obrazovanje.

Život u Africi je totalno drugačiji od života u Srbiji, ali je i zanimljiv, kaže Sofija.

– Mladi u Africi nemaju mnogo mesta za izlaske, uglavnom smo svi stalno kući, a ljudi se ne druže toliko koliko u Evropi, pogotovo u Srbiji. Više vremena se provodi sa roditeljima i stvara se prisniji odnos sa njima. Mladi ne provode toliko vremena na ulici, uglavnom se družimo u školi, eventualno po kućnim žurkama ili u školskom disko klubu koji mi organizujemo. – priča nam ova šesnaestogodišnjakinja koja je pre par meseci imala jedinstvenu priliku da bude delegat na konferenciji UN-a.

– Model Ujedinjenih nacija ovde imamo kao posle školsku aktivnost, svako je za učešće mogao da se prijavi ali organizacija bira 14 dece po striktnom procesu. Dobijamo teme koje treba da obradimo, moja je bila o ženama na radnim mestima i koliko su one slabije plaćene i poštovane od muškaraca. Za izradu govora dobijamo svega minut i po, a nakon toga smo teme prezentovali profesorima koji su ocenjivali sve, od toga šta smo pričali do načina na koji smo se ponašali dok smo držali govor. Imali smo dva kruga kvalifikacija, a nakon istih, dobili smo šest ponuđenih komiteta gde smo mogli da biramo da li ćemo na konferenciji UN-a raditi na temu nacionalnog suda pravde, bezbednosnog veća, istorije, ljudskih prava, politike i ekonomije i ekologije. – kaže naša sagovornica dodajući da su od 14 radova na konferenciji, strogi proces selekcije prošla svega 3 rada.

Konferencija “Istočno – afrički model Ujedinjenih nacija” okupila je preko 800 studenata iz cele istočne Afrike i 58 škola. Na temu politike i ekonomije, Sofija je sa drugaricama predstavljala svoju srednju školu, a govorila je i kao delegat Luksemburga, jedne od država članica UN-a koju je Sofija predstavljala.

– Bilo nas je po troje u grupi, i svi smo dobili neki problem odnosno zadatak o kojem smo trebali veoma decidirano i precizno da napišemo dve stranice. Problem koji smo mi dobili bio je vezan za migrante, tačnije reč je o pilot programu za migrante iz Azije po kojem bi svaka država u Aziji trebala da prihvati onoliko migranata koliko iznosi 0,5% njihove populacije. Za mogrante bi kasnije od država, članica UN-a tražili sredstva za njihov smeštaj i zdravstvenu brigu. Radovi su pregledani toliko strogo da ukoliko jedan zarez ili jedna reč nisu bili tačni, rad nije mogao otići na debatu. Nisam baš bila oduševljena kako su radovi birani jer su u nekim momentima gramatika i pravopis bili mnogo bitniji od toga šta rad zaista govori, kakva mu je suština. – priča nam Sofija Čulina.

Ovakve konferencije Ujedninjenih nacija za mlade organizuju se da bi perspektivni ljudi sutrašnjice mogli da treniraju kako da postanu lideri, kako da formiraju potreban vokabular koji se koristi na zvaničnim konferencijama i da nauče način na koji se adekvatno debatira u UN-u.

– Moj utisak o celom događaju kroz mesece se menjao, ali na kraju mislim da je to bilo nešto što je trebalo doživeti. Mnogo mladih je na sastanku zračilo pozitivnom energijom, osmehom i to nam je mnogo značilo da se opustimo i da uspemo. Volela bih i sledeće godine da učestvujem. Trening je odličan i celo iskustvo je sjajno jer sam upoznala mnogo ljudi, a meni kao nekome ko želi da bude žena u biznis svetu sutrašnjice, ovakve debate otvorile su mnoga vrata, podstakle su me da razmišljam drugačije, da vidim kako se prema takvim stvarima treba odnositi i kako da formiram svoje profesionalno mišljenje. Zahvaljujući tom iskustvu, sada sam jača i nezavisnija. Ipak, sebe ne vidim u Ujedinjenim nacijama i mislim da se time ipak ne bih bavila. Trenutno sebe vidim kao nekog menadžera ili da radim u konsaltingu. Škola mi mnogo pomaže i od sledeće godine moći ću da pohađam predmet biznis i menadžment na visokom nivou. Polako već učim da pravim biznis planove i da radim ugovore. – kaže Čulina i dodaje da u Africi ostaje još najmanje godinu dana, a nakon toga bi volela da se vrati na Stari kontinent i pohađa neki od univerziteta koji se bavi biznisom i menadžmentom.

Na pitanje da li misli da joj mnogi mladi iz Srbije zavide na tome što pohađa školu u Africi, Sofija se smeje i stidljivo odmahuje glavom.

– Ne, u mojoj školi su privilegovana deca i to je jedina “Ivy League” škola u Malaviju. Druga deca iz Malavija koja pohađaju obične, državne škole, njihovo školovanje je jako loše i deca u Srbiji treba da su presrećna što imaju priliku i mogućnost da uče i stiču znanja. Deca Afrike, ukoliko su iz nižih staleža to ne mogu, nemaju čak ni priliku da dođu do nekog većeg nivoa obrazovanja. Jako sam zahvalna što mogu da pohađam ovu školu. – poručuje naša sagovornica koja nam kaže da nije ipak sve samo u učenju i da ona ima širok spektar slobodnih aktivnosti u kojima uživa kada ima vremena.

– Obožavam da jašem, a tenis je takođe moja ljubav, počela sam da ga treniram ubrzo nakon dolaska u Afriku, a imala sam priliku da upoznam i Rodžera Federera kada je jednom prilikom došao u naš klub. Takođe jako volim i glumu i pevanje, to me baš čini srećnom. U sklopu škole učestvovala sam i u nekoliko volonterskih projekata, u jednom sam imala priliku da učim i predajem deci u jednom sirotištu, a u drugom projektu smo sadili drva, i jedno i drugo je bilo veoma lepo iskustvo. – poručuje za kraj naša Subotičanka, Sofija Čulina, a mi se nadamo da je u narednim godinama očekuje univerzitet koji željno isčekuje jer uz ovakve mlade i budućnost ima lepšu perspektivu.