Jezik i kultura stubovi su na kojima leži svaka civilizacija. Još su Stari Egipćani bili svesni važnosti knjiga i znanja koje one pružaju, zato su 246. godine p.n.e, u Aleksandriji osnovali jednu od najvećih biblioteka ikada koja je ukupno imala oko 500.000 knjiga i skrolova.

Dolaskom modernijeg vremena, sve većeg broja autora, i uvođenjam obrazovanja kao obaveznog dela odrastanja svakog čoveka, knjige su postale široko pristupačne ljudima, a osim učenja, i jedan od najvrednijih izvora razonode, smeha i beg od sumorne svakodnevice. Veliki broj knjižara u jednom gradu oslikava njegovu razvijenost i svesnost važnosti obrazovanja. U knjižarama možemo pronaći pesme za one najmilije, bajke za one najmlađe, enciklopedije za mlade i stare koji iz njih crpe najrazličitija saznanja. Subotica je nekada imala mnogo knjižara, najstarija od njih, gradska knjižara „Danilo Kiš“ bila je smeštena u samom centru grada. Od milošte još zvana i „knjižara među stubovima“, predstavljala je stub na koji se oslanjala cela Subotica i okolina za bilo koju vrstu knjiga i udžbenika koji su nam bili potrebni. Poslednjih dana aprila, iz dva velika izloga knjižare, šire se samo mrak i tišina. Nema više ni knjiga ni dečjih osmeha. Jedina nezavisna knjižara u Subotici zauvek je zatvorila svoja vrata.

Gradska knjžara „Danilo Kiš“ osnovana je davne 1947. godine i jedna je od najstarijih knjižara u zemlji. Tada je činila jednu od mnogobrojnih knjižara velikog prodajnog lanca „Napredak“. Njeno zaštitno lice, Mirko Kovač, počeo je u knjižari da radi kao učenik još 1959. godine, a vrlo brzo, već 1971. godine postao je i njen šef. „Napredak“ je postojao do 1998. godine, a nakon toga knjižara je poslovala nezavisno, pod imenom gradska knjižara „Danilo Kiš“. Ova „knjižara među stubovima“ snabdevala je sve đake Subotice udžbenicima za osnovno i srednje obrazovanje, a bila je i jedina knjižara koja je pružala veliki broj stručnih knjiga i enciklopedija, pre svega zahvaljujući saradnji sa skoro 50 različitih izdavača. Prodavala je veliki broj knjiga na mađarskom jeziku, kao i na mnogim drugim jezicima, poput engleskog, nemačkog, francuskog, ruskog…

Pandemija korona virusom ali i moderan način života usporili su i umanjili mnoge vrednosti pa je opala i prodaja knjiga. Posedovanje knjižare prestalo je biti finansijski održivo, a prema našem izvoru, usamljeni pojedinci smatrali su da je reč o „neprofitabilnoj delatnosti koja treba da se ugasi“. Naime, u poslednje dve godine, od kako je Mirko Kovač preminuo, cena zakupa podizana je tri puta, a knjižara kojoj je jedina delatnost bila prodaja knjiga više nije mogla da plaća cenu zakupa koja je dostigla tri nule i koja je ista i za banku ili neki drugi prostor. Naš sagovornik kaže da je sudbina knjižare bila poznata još od 2015. godine, a njeni posetioci, kupci knjiga, nisu bili dovoljan kapacitet koji bi je odbranio i sprečio od zatvaranja. Kada se rasčulo da se knjižara zatvara, stari, verni kupci dolazili su da pruže podršku i oproste se od knjižare, a prema rečima našeg sagovornika, ima i onih koji su plakali kada su se opraštali i zauvek odlazili iz knjižare. Krajnji rok za iselenje njenih stanara je kraj aprila, a ukoliko ste poželeli da danas jurnete i po poslednji put kupite knjigu u najstarijoj subotičkoj knjižari, to nažalost više ne možete, većina knjiga bila je na komisionoj prodaji i kada je doneta odluka da će se knjižara sigurno zatvoriti, saradnja sa dobavljačima je prekinuta, a knjige su vraćene.

Lepota jednog grada ne ogleda se samo u njegovim trgovima, fontanama, kružnim tokovima i infrastrukturi. Duh gradu daju njegovi stanovnici i njihove navike, sve ono što su kroz godine i tradiciju zavoleli da rade, šetnja po korzou, kolači iz poslastičarnice, popravka starog sata kod svog omiljenog časovničara ili kupovina knjige u staroj „knjižari među stubovima“. Gubitkom ovakvih institucija, gube se srž i autentičnost Subotice, ono po čemu smo bili poznati kao „mala varoš na severu Bačke“.