Patagonija se prvi put u evropskim knjigama pominje 1520. godine, nakon ekspedicije Ferdinanda Magelana, kojeg je priroda pored obale privukla i naterala da usidri svoje brodove. Njegova ekspedicija se nije slavno završila, ali je jedan od retkih preživelih mornara, Antonio Pigafeti, u svojim beleškama pominjao da je reč o zemlji divova i “zemlji velikih stopala”. Prema njegovim tvrdnjama, predele Patagonije naseljavali su lokalni stanovnici, džinovi koji su bili visoki do tri metra i kojima su portugalski mornari dosezali samo do pojasa.

U spisima se dalje navodi da su džinovi bili toliko snažni i moćni da su golim rukama stvarali oluje koje su razorile Magelanovu flotu. Ove tvrdnje naravno nikada nisu dokazane, ali kako drugačije objasniti “Patagonijske mare”, treće po veličini najveće glodare na planeti koje nastanjuju upravo neukrotive predele ove južnoameričke oblasti.

Patagonijske mare su endemična vrsta životinja, glodari koji najvećim delom žive u Argentini, najširem delu Patagonije, pre svega u njenim južnim, zapadnim i centralnim delovima. U pitanju su biljojedi koji uglavnom naseljavaju pustinjski teren, peskovite i stepske ravnice koje mahom čine niska trava i žbunje.

– Kada govorimo o telesnim karakteristikama, mužjaci patagonijskih mara su krupniji od ženki i dostižu težinu oko osam kilograma. Sama dužina životinje varira ali je u proseku oko 70 centimetara, mereno od vrha njuške do kraja repa koji je mali, kratak i nema mnogo dlake. Krzno im je sivo sa kratkom dlakom, ali se duž bokova tela prema stomaku nalazi linija tamne dlake ispod koje raste gušća i duža dlaka koja može bili bele ili narandžasto smeđe boje. – priča nam Jelena Toljagić, muzejski edukator i koordinator promotivnih aktivnosti u palićkom ZOO vrtu i dodaje da “mare” ljudi često brkaju i nazivaju zečevima zbog svojih velikih ušiju koje kao da su pozajmili od svojih evropskih rođaka.

Ovi impozantni glodari imaju snažne i krupne prednje zube, sekutiće, a zanimljivo je pomenuti i to da na prednjim nogama imaju po četiri prsta dok na zadnjim imaju po prst manje, a svaki je opremljen dugom, crnom kandžom. Patagonijske mare su odlični skakači i trkači koji su u stanju da na kratkim deonicama dostignu brzinu i preko 70 km/h, iako je njihova prosečna brzina znatno niža, od 30 do 35 km/h.

– Žive monogamnim načinom života, mužjaci su poprilično zaštitnički nastrojeni prema svojim ženkama i čuvanju svoje teritorije. Zbog ove zaštite, ponekada se desi i da mužjaci uriniraju po ženkama kako bi na njima ostavili mirisni trag koji ostalim mužjacim poručuje da dame već pripadaju nekome. Nežnije pripadnice patagonijskih mara već sa osam meseci postaju polno zrele i na svet donose najčešće dva ili tri mladunčeta. – poručuje nam naša sagovornica dok njena koleginica Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić dalje objašnjava da je procenat beba blizanaca, najveći, oko 70%, dok je okot jednog ili tri mladunčeta ipak ređi, oko 25% za jedno mladunče odnosno svega 5% za tri mladunčeta.

Majke “mare” svoje bebe mlekom hrane prilično dugo za svet glodara, od 75 do 80 dana, a nakon ovog perioda mališani ostaju uz roditelje i polako prelaze na čvrstu ishranu koja se kod ovih životinja uglavnom sastoji od trave, zrnevlja, kore drveta ali i voća i povrća.

U edukativnim programima palićkog ZOO vrat Jelena Toljagić redovno priča i edukuje mališane, osnovce, o patagonijskim marama koji na prvi pogled najčešće pomisle da su u pitanju neki veliki zečevi.

– Kada im objasnim i ispričam malo detaljnije o ovim životinjama, onda im mare postaju već bliže i u stanju su da lako uoče razlike između njih i običnih zečeva. – zaključuje edukator ZOO vrta Palić.

– Patagonjske mare pripadaju familiji kapibara i kada pogledate njihovu glavu, upravo je kapibara životinja na koju će vas mara najviše i podsetiti. Međutim ove lepe glave krase i prilično duge uši, slične žečijim, a njihovo telo najpre će vas asocirati na telo srne. Veoma je zanimljiva i njihova “suknjica” tačnije prelaz krzna sa kratkog sivog na dugu, belu dlaku koji deli jasna crna linija. – kaže nam Andrijata Tot i dalje napominje da belo krzno majki najčešće služi kao utočište za mladunce mara koji se priljubljivanjem uz stomak na taj način i greju.

Glavni predatori džinovskih patagonijskih mara su pume i ostale divlje mačke ali i čovek koji ih ubija zbog krzna i mesa kao i zbog istrabljevanja iz njihovog prirodnog staništa.

– Zbog toga mare poseduju još jednu sjajnu veštinu kojom zbunjuju svoje neprijatelje, u stanju su sa sve četiri noge proizvedu veoma visoke skokove od skoro dva metra, a kombinacija skokova i hitrosti daje im i titulu najbržih glodara. – objašnjava dalje naša sagovornica, a potom nam priča i jednu anegdotu iz ZOO vrta na Paliću.

– Patagonijske mare smo u nekoliko navrata morali da premeštamo iz jednog staništa u drugo, a pošto su po prirodi veoma plašljive i sklone bežanju u rupe koje kopaju, morali smo na neki način da im dolijamo. Zbog toga je naša timariteljka morala da sedne u rupu i spreči njihov beg pod zemlju kako bi ostale kolege mogle uspešno i bezbedno da ih uhvate. – priseća se Andrijana Tot.

Životni vek “džinovskih”, patagonijskih mara je oko 14 godina, a ZOO vrt na Paliću poseduje 18 primeraka u kolekciji.

– Tokom 2015. godine jedna grupa pristigla je iz Zagreba, a da bismo osvežili krv, 2021. godine iz Segedina smo uvezli još nekoliko jedinki. Oni su dosta nepoverljivi prema ljudima i nisu dobri kao kućni ljubimci ali su zato odlični stanovnici u ZOO vrtovima ukoliko imaju dovoljno mesta za trčanje i boravak. To su spretne i brze životinje koje svakako zaslužuju pažlju svih posetilaca. – poručuje Andrijana Tot, poslovođa u ZOO vrtu Palić.

Da li je Magelan u svojim ekspedicijama naišao na džinovske ljude ili zečeve, možda nikada neće biti razjašnjeno. Međutim, sasvim je sigurno da su u pitanju zanimljive, neobične i veoma lepe životinje, kojima prilikom posete ZOO vrtu Palić treba posvetiti vreme. Možda ćete prilikom posmatranja doći i do zaključka i rešiti enigmu “velikih stopala” koju čak ni veliki moreplovac Ferdinand Magelan, nije uspeo da odgonetne.