U životinjskom carstvu postoji mnogo vrsta koje se mogu opisati kao „mačkolike zveri“, najviše zbog karakteristika i kvaliteta koje dele sa divljim mačkama. Jedan od najsvetlijih primera ovih malih zver su genete. Ljudi ih poistovećuju sa mačkama jer njihova tela neosporno liče na mačja, iako imaju kraće noge i duži rep, oštre crte lica i izdužene njuške.

Genete podsećaju i na mungose, međutim bliži su srodnici hijenama nego mačkama, pripadaju porodici „viverridae“ čiji su članovi i cibetke, fose i druge sitnije mačkolike zveri. Ove životinje, iako teške za pripitomljavanje, tokom svoje istorije blisko su vezane za ljude koji su ih nekada hvatali zbog krzna ili zbog verskih običaja i rituala. U staroj Grčkoj mogle su se naći na brojnim tapiserijama gde su bile prikazane kao hvatači pacova. Fosilni ostaci ovih životinja stari između pet i 11 miliona godina pronađeni su u Etiopiji, Keniji i Maroku što nagoveštava Afriku kao njihov matični kontinet. Rod geneta postala je posebna grupa životinja pre oko devet i po do 13 miliona godina nakon čega je vrsta počela da se diverzira i da se pojavljuju prve prave podvrste sa jasnim razlikama i karakteristikama. Iz Afrike su u jednom momentu prenetu i u Evropu pa danas uspešno nastanjuju i južne delove Francuske i Pirinejsko poluostvo. Prvi ih je, još davne 1816. godine opisao zoolog Frederic Cuvier, a tek 2005. godine usaglašeno je da postoji 17 vrsta geneta. Najpoznatija od njih i tema naše priče je evropska pegava ili obična geneta.

Genete se u Africi mogu pronaći severno od Sahare, u zonama savana južno od Sahare, do južne Afrike i duž obala Arabije, Jemena i Omana. Zbog mogućnosti dobre adaptacije, mogu da nastanjuju savane, grmovito područje, planinske šume i prašume, čak i babmusove šume pa su se veoma lepo privikle i na život u južnim delovima Francuske i u Portugaliji. U pitanju su veoma povučene i nezavisne, vitke, mačkolike zeri sa dugačkim repom koji je obeležen crno belim prstenovima, imaju gusto, mekano, pegavo ili mramorno krzno sa tamnom prugom duž leđa, eliptične oči i velike trouglaste uši. Dlaka im je duž grebena duža i ukoliko se nađu ugrožene, mogu da je nakostreše kako bi pred neprijateljem izgledale veće. Boja krzna može biti tamnija ili svetlija, u zavišnosti od staništa, pa će šumske vrste imati tamnije, a savanske svetnije krzno. Postoji i vodena geneta, a razlikujemo je po tome što ona nema pege, niti crno bele prstenove duž repa.

– Telo je dužine od 40 do 60 cm sa repom od oko 45 cm, a težina im varira od jednog do tri kilograma. Iris očiju im je elipsast i u boji krzna, a brkovi su im veoma dugi. Vlažan nosić im je najvažniji organ mirisa ali i čulo dodira. Pomeranje očiju im je ograničleno pa kada prate plen moraju dodatno da pomeraju i glavu. Međutim uši zato mogu odlično da pomeraju, oko 80 stepeni, napred i u stranu, na gore ili dole. Imaju mošusne žlezde za obeležavanje teritorije, a takođe i analne kese i perinealne žlezde koje proizvode izlučevine koje prenose poruke o seksualnom, društvenom i teritorijalnom ponašanju, a kada su uplašene, tu supstancu mogu da prskaju i na neprijatelje kako bi ga odvratile. Sam miris je toliko intenzivan da može da traje i do devet nedelja – priča nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić. Dok posmatramo pegavog nevaljalca palićkog ZOO vrta, Andrijana nam objašnjava da genete ljude podsećaju na mačke jer sa ovim životnjama dele i mnogo sličnih, mačjih kvaliteta.

Naime genete donekle mogu da uvuku kandže i imaju odličan lovački instinkt ali su genetalno gledajući ipak primitivnije od mačaka. Njuška im je, u odnosu na mačju, izduženija i imaju više kutnjaka u gornjoj vilici, dok im zubi im nisu toliko specijalizovani samo za mesnu ishranu.

– Vole meso ali će u prirodi jesti i voće, travu i semenke za razliku od mačaka. Plen ubijaju, baš kao i mačke, ugrizom za vrat i takođe se sa lakoćom penju na drveće – objašnjava nam naša sagovornica i potom navodi primer ih 2014. godine kada je u afričkom nacionalnom parku, zabaleženo da geneta može i da obitava, tačnije da se „vozi“ i na leđima bivola ili nosoroga odakle lovi manji plen poput ptica.

Ova praksa „taksiranja i vožnje“ na leđima velikih biljojeda kasnije je uočena i kod mnogih drugih geneta. Ono što ih još izdvaja je da su jedini članovi porodice viverridae koji mogu da stoje na zadnjim nogama. Genete ovoj karakteristici duguju i svoje ime, jer se veruje da je ono nastalo od grčkih reči „gen“ što znači medved i „ete“ što znači mali, pa bi spajanjem ovih reči genete mogli da opišemo i kao „male medvede“, na čega definitivno podsećaju, pre svega na one dečje, plišane i meke. Životni vek im je oko osam godina u prirodi, odnosno 13 u zatočeništu iako se ta brojka često premaši pa se veruje da ove životinje mogu da žive i do 22 godine. U prirodi nažalost ipak znaju biti plen leoparda, karakala, mačaka srednje veličine, jazavaca i velikih zmija.

Genete su soliotarne životinje, uglavnom  aktivne noću, ili u sumrak i u zoru. Tokom dana ovi pegavi lepotani uglavnom odmaraju u jazbini. Međutim, kada padne mrak, velikim očima prate plen koji love iz zasede, sakrivene na najrazličitijim mestima. Zbog velike agilnosti koja ih odlikuje i brzih refleksa, veoma dobro skaču i trče pa lako hvataju plen i sa tri metra udaljenosti. Udružuju se samo kada je parenje u pitanju, a svaka jedinka ima svoju, manju teritoriju veličine od jedan do dva kilometra. Dok koračaju, najčešće se šunjaju držeći tela nisko uz zemlju, sa repom koji je u horizontalnom položaju, i na ovaj način uglavnom prate tragove divljači duž suvih rečnih korita.

– Govor tela i vokalizacija su im izraženi načini komuniciranja, pogotovo između majki i mladunaca koji predu dok su mali ali tu osobinu gube kako sazrevaju. Takođe znaju da škljocaju zubima i da reže, a bele mrlje kod očiju takođe pomažu u komunikaciji sa mladuncima. Gestacija kod ovih životinja traje od 70 do 78 dana, nakon čega majka na svet donosi od jednog do pet mladunaca. Bebe su teške od 60 do 70 grama, međutim dosta brzo napreduju, pa meso počinju da jedu sa oko sedam nedelja starosti. Pare se dva puta godišnje, tokom proleća i kasnog leta. Mužjak ne učestvuje u odgajanju mladih, pa ceo posao spada na ženku. Mladunci se rađaju bez dlake slepi i guvi, a oči otvaraju posle deset dana. Oko mesec i po dana će sisati majčino mleko, nakon toga se hrane i plenom koji majka ulovi i uz nju će ostati do sedmog meseca, a kasnije postaju samostalni i napuštaju je. Polno zreli postaju sa dve godine – kaže Andrijana Tot.

Genete su veoma vešti lovci, a od plena hvataju glodare, gmizavce, vodozemce, insekte, paukove, stonoge, škorpije, manje ptice i njihove tek izlegle ptiće i jaja, a vodena geneta može da jede čak i ribe. Pošto vole da jedu male piliće raznih ptica, ljudi znaju često da ih ubijaju jer ih smatraju štetočinama. Genete mogu da se pripitome, naročito kada su male, ali tokom sazrevanja u njima često zna da prevlada divlji duh prirode, pa zbog toga nisu dobri kućni ljubimci. Ono što jeste primećeno je da, iako prisustvo čoveka ne vole, mogu lepo da se slažu sa psima i sa mačkama. Od 17 vrsta samo će dve vrste podnositi prisustvo čoveka, pa se te dve vrsta najčešće i pripitomljavaju.

ZOO vrt na Paliću ima jednog mužjaka genete kojeg, ukoliko ne posmatrate pažljivo stanovnike ZOO vrta, često možete i zaobići nesvesni prisustva jednog mekanog lepotana.

– Tedi je rođen 10. maja 2009. godine. Za nas je predstavljao izazov kao ga izložiti da se oseća zadovoljno i sakriveno, ali i da posetioci mogu da ga vide. Kada je došao kod nas, iz Beo ZOO vrta u maju 2016. godine, bio je smešten u Eko centru, u staklenom delu gde su sada de brazza majmuni. Za njega je je to bilo dosta stresno okruženje jer nije imao gde da se udalji i sakrije, pa je potom premešten je kod ulaza, pored degu veverica, međutim tu je stalno bio sakriven u svojoj kućici i posetioci nisu mogli jasno da ga osmotre. Izlazio bi samo ujutru, među prvim stanovnicima vrta, da bi se hranio. Znali smo da je aktivan jer je oštrio kandže na obližnjem drvetu, ali se nije često viđao pa smo odlučili da mu nađemo novo mesto. Sada se nalazi kod svog rođaka, hijene Mocija, gde ima mnogo mesta za sakrivanje ali ima i deo iz kojeg posetioci ipak mogu da ga vide, kada se u svom krevetu napravljenom od kore drveta, može videti kako spava. Jako se lako penje, hitar je pa je uvek bio izazov i uhvatiti ga. Svaki put kada smo ga premeštali bio je kao Brzi Gonzales, bilo ga je na sve strane, hvatali smo ga oko sat vremena – priča nam kroz smeh poslovođa vrta, Andrijana Tot a potom objašnjava da je sa Tedijem u početku bilo teško dogovoriti se i oko ishrane. Naime, u prvo vreme jeo je samo granule jer je na njih navikao u Beo ZOO vrtu, meso nije želeo.

Međutim, nakon perioda privikavanja Tedi je opravdao svoju titulu mesoždera i veštog lovca pa je zavoleo i meso koje sada obožava. Ostaje nam još jedino da ga iz prikrajka posmatramo i sami odlučimo da li nas više podseća na mačku, medveda ili je geneta ipak priča koja se sama priča.