Da li ste se ikada zadesili u dubini mračne šume? Brojni zvuci najrazličitijih zveri šire se šumovitim prostranstvom i odaju svoje prisustvo, sa svih strana. Međutim, postoji jedan zvuk, strašan i preteći, dovoljno jasan da nas u mestu zaustavi. Huk  sove koji se prolama šumom ućutkaće čak i vukove koji zavijaju. Nakon njega ostaje samo tišina, a prvi ko popusti i napetoj igri nerava, postaje sovin plen. Današnjom pričom skidamo veo tajni sa tišine koju priustvo sove izaziva. Umesto straha i neznanja, okrenimo se ka istraživanju činjenica i upoznajmo sove, inteligentne i tajanstvene ptice, i njihovog najvećeg predstavnika – Veliku ušaru.

Velika ušara, latinski „bubo bubo“, u našem narodu poznata je i kao „buljina“ dok se na zapadu naziva evroaziska ili orlovska sova. U pitanju je najveća, najmitskija i najstrašnija od svih sova. Zoolog Edvard Balt je još davne 1958. godine za ušare rekao da ih „mrze sva druga storenja sa krilima“. Gledano kroz istoriju, za sovu se kaže da je „stara duša“, čuvar drevnih znanja, neko ko ima sposobnost da vidi tačnije da „bulji“ u prošlost zbog čega su, prema istoričarima, ljudi starih vremena verovali da sova svoj zlokobni huk pušta kao znak dolaska duhova nesreće ili drugih strašnih stvari. Iz ovog razloga, sova ušara je u mnogim kuluturama simbol smrti i uništenja. Međutim, postoje i druga verovanja. U starom Rimu ljudi su se plašili sova pa je njihov dolazak unutar gradskih zidina smatran kao zlokobni znak, ali su sove zbog svoje sposobnosti „gledanja u prošlost“ ipak smatrane za mudra i razborita stvorenja. Atinjani su voleli sove i obožavali ih, a prema narodnom predanju boginja Atina je imala imala je svoju omiljenu sovu, kukumavku. U mnogim kulturama, sova predstavlja inteligenciju, brzinu i jasnoću misli, nezavisnost, snalažljivost i iznad svega mudrost.

Velike ušare nalaze se u mnogim staništima i jedna su od najrasporstranjenijih vrsta sova. U Evropi i Aziji mogu se pronaći na oko 32 miliona km2, žive na mnogim mestima poput planinskih predela, četinarskih šuma i livada, na liticama okruženim žbunjem i rastinjema, a ima ih čak i na travnjacima i stepama, ukoliko se nalaze u blizini stenovitih područja. Ušare se mogu pronaći i u planinskim predelima na nivou mora, a mogu se gnezditi čak i na morskim liticama. Sove su se nekada pripotomljavale da bi se koristile i u kontroli štetočina, jer se mnoge ptice ne usuđuju da prave gnezda blizu ovih impozantnih životinja.

– Velika ušara je najveća među sovama, dužina njenog tela je od 56 do 75 cm, raspon krila joj je od 131 do 178 cm, masa im je od 1,2 do čak 4,6 kg i nešto je manja od orla krstaša ali je mnogo veća od snežne sove. Ime je dobila po velikim perjanim uškama na vrhu glave, koje ustvari nemaju veze sa ušnim otvorima, jer su kod sove oni zapravo smešteni niže na glavi. Perjane uške su na gornjim delovima su smeđo-crne i kod ženki su više spuštene na dole, što olakšava stručnjacima da ih lakše razlikuju. Od osnove kljuna, iznad unutrašnjeg dela oka i duž unutrašnje ivice sovinih čuperaka, često se proteže i uska žuta traka. Njihovo lice je tamno, a ističu se jedino krupne, narandžaste oči. Perje im je toplo smeđe boje, grudi su prošarane širokim prugama i tufnama, rep im je žuto smeđ, prošaran tamnijim progama, dok su kljun i stopala crni – kaže nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić i dodaje da se ušare smatraju najmoćnijom vrstom sova jer svojim snažnim krilima i telom mogu da podignu stvari koje su dvostruko teže od njihove telesne težine.

– Sove su uglavnom noćne životinje, a njihova aktivnost uglavnom je fokusirana u prvih nekoliko sati nakon zalaska sunca i poslednjih nekoliko sati pre izlaska sunca. Tokom dana se uglavnom smeštaju pojedinačno po granama ili liticama. Sove su monogamne i solitarne životinje ali se u sezoni parenja često viđaju u parovima. Međusobno komuniciraju pomoć vokalizacije koja je uglavnom izražena od kasne jeseni do zime. Njihova teritorijana pesma, antifonski duet, čuje se na velikoj udaljenosti od 2 do 3 kilometra. Ukoliko se nađu ugrožerne, znaju da škljocaju kljunom i zauzmu odbrambeni stav, naroguše svoje perje i od repa prave lepezu, što je znak da im se ne prilazi – objašnjava nam Andrijana.

Da li ste poštovali njihovu odluku ili ne, sova će jako dobro znati da proprati jer, iako im oči nisu pokretljive, svoju glavu mogu da okreću za 270 stepeni.

Prema rečima naše sagovornice, Velike ušare su mesojedi, love male sisare i ptice, gmizavce, vodozemce, ribe, velike insekte i druge beskičmenjake, a u stanju su da ulove i zeca, ježa, mačku, kunu, pa čak i lisicu. Njihov let je bešuman, sa mekim, dugim zamasima ovakav, „nečujni“ let je moguć zahavljujući malom, mekom perjju sa resama na krajevima, koje „guta“ zvuk i let čini prikrivenim, pa plen često ne može da čuje ušaru kako leti i približava se sve dok za to nije prekasno. Poseduju razne tehnike lova, mogu da uhvate plen na zemlji, čak i u punom letu, love i u šumi ali preferiraju ravničarske prostore gde mogu da lete uz vazdušnu struju.

– Sove ne prave svoja gnezda već se gnezde na raznim površinama ili u postojećim gnezdima, na tlu ili na stenama, šupljinama, gde polažu jaja na golu podlogu. Ušare će se iz godine u godinu gnezditi uvek u istim gnezdima. Polaganje jaja događa se krajem zime, polažu od jednog do dva jajeta, ređe tri ili četiri, jaja se polažu u intervalima od tri dana, a inkubiraju ih samo ženke, dok mužjaci tokom tog perioda donose hranu majkama. Prvo jaje se izleže nakon 31. do 36. dana inkubacije, a sovine bebe su pahuljaste, pegasto sive boje koja obezbeđuje odličnu kamuflažu. Beba teži oko 60 grama i svoje očo otvara sa četiri dana starosti, jako brzo rastu, i već sa tri nedelje u stanju su da same pojedu ceo plen. Sa pet nedelja starosti mogu da hodaju, sa sedam nedelja imaju kraće letove, a samostalne postaju otprilike u septembru, posle 20 do 24 nedelje. Za reproduklciju su spremne kada navrše od dve do tri godine – naglašava Andrijana Tot.

Velike ušare, osim čoveka nemaju predatore. Njihova glavna pretnja je ljudska aktivnost, osetljive su na uznemiravanje i na prisustvo ljudi, zbog čega često znaju da napuste i gnezda tokom inkubacije jaja. Nisu pogodne kao kućni ljubimci jer će zbog terotorijalnost napasti kako bi se odbranile. Imaju oštre kandže i kljun kojim bi lako mogle čoveku da otkinu prst.

U Evropi trenutno ima do 100 do 500 hiljada zrelih jedinki, one su stanarice jer provode ceo život na istoj teritoriji. Mlade ptice će lutati i do 400 km kako bi pronašle svoju teritoriju kojom će vladati na vrhu hranidbenog lanca. Velika ušara u našoj zemlji najviše naseljava brdsko planinska staništa srednje Srbije, a smatra se za izumrlu gnezdaricu Vojvodine jer se na ovim prostorima veoma reko gnezde. Njihova gnezda najviše se mogu pronaći južno od Save i Dunava gde se gnezdi od 200 do 300 parova. U divljini prosečno žive oko 20 godina dok u zatočeništvu mogu da dožive i 60 godina.

– U vrtu imamo tri sove ušare, jedan par i njihovu „bebu“ koja je već porasla. Beba Marli je rođen 16. marta 2020. godine i on predstavlja redak slučaj kada su pile koje se prirodno izleglo hranili roditelji. Par je došao iz ZOO vrta „Miki kolut“, rođene su 2008. godine dok seu našem vrtu nalaze od jula 2009. godine. Sa sovama treba biti pažljiv, u njihov kavez mora se oprezno ulaziti i pogled se ne sme skidati sa njih. Iako su naše sove dobronamerne, neku veću interakciju sa njima ne pokušavamo jer ona nije dobra za sove, zato su sve aktivnosti smanjene na minimum. Najbolje je ne okretati im leđa i čuvati oči kako vas ne bi izgrebale – poručuje za kraj poslovođa palićkog ZOO vrta Andrijana Tot.

Sada kada znamo o kakvim je pticama reč, možemo se složiti da se ovih mudrih, obazrivih ptica ne trebamo plašiti. Njihovu distancu i teritoriju treba da poštujemo, a sve dok u prirodi čujemo „huk prošlosti mudre sove“, možemo biti spokojni da je i budućnost ovih grandioznih čuvara divljine osigurana i bezbedna.