Dolaskom leta i početkom raspusta za školarce, mnogi đaci nekada su iz školskih klupa odlazili u voćnjake i povrtnjake subotičkog regiona kako bi, radeći sezonske poslove branja voća i povrća, zaradili sebi za džeparac, nove patike, školsku torbu, udžbenike ili letovanje. Ovo je bila praksa koja se primenjivala dugi niz godina, ali koja u poslednjoj deceniji sve više nije aktuelna i zanimljiva. Mladost i energičnost zamenili su penzioneri, oni koji su svoj radni vek već završili. Da nije njih i drugih sezonskih radnika, nadničara iz raznih delova Srbije, voće i povrće koje kupujemo i jedemo ne bi bilo ni obrano.

– Voćarstvo je u opadanju ali je zato zabeležen porast povrtarstva, pre svega kada su paprike u pitanju. Brati voće i povrće nije isto, berba povrća je uvek teži posao, tu radnici moraju biti agilniji, više radno sposobni, pre svega zbog saginjanja. Glavninu radne snage u voćarstvu u poslednjih par godina čine penzioneri ili oni kojima je ostalo još malo do iste. Mladih do 25 godina je danas jako malo, a obično nismo ni zadovoljni kada nam dođu da rade, jer je njihov učinak jako mali. Odnos cene proizvoda i radnog sata trenutno nije povoljan za nas voćare, proizvodni su jeftini i neki učinak ipak mora da se ganja, ne možemo da dozvolimo da neko provodi vreme na telefonu ili da zabušava. Nekada su radnici dovodili svoju decu koja su i znala posao, pa je bilo lakše ali danas mladi ne znaju posao, oni to suviše egzotično zamišljaju, najčešće kao izlet gde će izaći u prirodu i pomalo raditi“ – navodi za „LovaLova“ portal sagovornik koji je želeo da ostane anoniman, a koji se u ovo poslu kao proizvođač voća nalazi već dugi niz godina.

Prema njegovim rečima, problem predstavlja i promena klime koja je poslednjih godina sve više evidentnija. Velika je suša, iz umereno kontinentalne, postali smo predeo sa skoro pa tropskom klimom, sa vrlo toplim letima, što dodatno otežava proces rada u poljima.

– Sada ima vrlo malo ugodnih dana za rad, ili je nesnosna vrućina ili je jaka kiša kada se ne može raditi. To nije lak posao, a učinak je, morate da razumete, neophodan da bi posao bio i isplativ. Dnevno je potrebno da radnik nabere između 50 i 65 kilograma kako bi se isplatilo da se posao uopšte i započinje. Brojni proizvođači širom Vojvodine odlučuju da radnu snagu dovoze iz Južne Srbije, ali ta praksa kod nas još uvek nije toliko zaživela, najviše zbog toga što vlasnici voćnjaka i povrtnjaka ne nude obezbeđen smeštaj, za razliku od proizvođača u inostranstvu, Tamo je to već postalo normalno. U Vojvodinu uglavnom dolaze Romi, u Apatin, Sombor, oko Sente ali kod nas još uvek ne, eventualno oko Tavankuta. Takva radna snaga, baš kao i ostarela, nije dobra i dovoljno efikasna. Problem radne snage predstavlja i lokacija, ako neko stanuje jako daleko i za dolazak i odlazak sa posla mu treba po dva sata i više, onda on neće biti zainteresovan, a ni poljoprivrednicima to ne odgovara – objašnjava naš sagovornik.

Samo tržište takođe se promenilo. Nekada je jabuka bila glavna i najviše se brala, ali taj trend sada je zamenila sve ćešća sadnja paprike, mnogi voćnjaci su uništeni i pretvoreni u oranice. Paprika se bere skoro celo leto, tačnije oko dva meseca, a dodatne dve, tri nedelje troše se i na rasađivanje rasada. Jabuka je trenutno na drugom mestu, višnje je sve manje, a breskve, šljive i kajsije koje su se nekada mnogo više gajile i brale, sada su takođe značajno smanjene. Berba ovog voća, prema oceni sagovornka, traje možda nedelju dana, ako i toliko.

– Na području Tavankuta nekada je bilo potrebno preko hiljadu berača voća, sada je toliko potrebno za berbu paprike, dok se broj berača u voćarstvu smanjio, tu je dovoljno oko 200 po sezoni. Nekada se bralo direktno u drvene gajbe koje su kasnije prevožene traktorima, ali je sad proces više automatizovan. Ipak, to i dalje nije lak posao, radi se po suncu, jako je toplo, nema nigde hlada, ujutru je velika rosa, težak je to posao koji sadašnji vremenski uslovi ne olakšavaju. Sada od cele sezone sakupimo možda deset lepih, ugodnih dana za rad, ostalo su dani koji su teški za berbu. Moram reći i da je nekada bilo i mnogo više zadruga, pogotovo voćarskih, taj broj se sada mnogo smanjio, verovatno zbog manjeg interesa, nisu ovo atraktivni poslovi za mlade ljude. Dolaze najčešće oni koji su u penziji kako bi dodatno još malo zaradili, pregurali i obezbedili se za zimu. Ljudi srednjih godina skoro pa i nema, jer ko je vredan i sposoban, najčešće traži stalan posao. Prosek godina berača je negde od 55 do 65 godina, pa i više – objašnjava ovaj poljoprivredni proizvođač i dodaje da je dnevnica za nadničare trenutno oko 350 dinara po satu.

Na ovaj iznos dodaju se troškovi prevoza i doprinosa za osiguranje radnika, a prema njegovom mišljenju, dobro je što je država izašla poljoprivrednicima u susret, pa je napravljen program minimalne cene osiguranja radnika koje je oko 300 dinara po danu. Ovakvi doprinosi ne remete socijalna primanja radnika što je takođe povoljno po njih.

– Mesečno tu može da se zaradi oko 70.000 dinara, pa i više kada se rade subote pa imamo 25 radnih dana. To nije mala cifra, ali bi ona trebala biti još veća, problem je samo što su i proizvodi jeftiniji“ – zaključuje jedan od subotičkih voćara.

foto:/Freepik.com