Nuklearna elektrana “Černobilj”, smeštena u današnjoj Ukrajini, bila je jedna od najvećih i najmodernijih nuklearnih elektrana velikog Sovjetskog saveza koja je naručena 1972. godine, a sa proizvodnjom električne energije započela je 26. septembra 1977. godine, kada je u pogon stavljen njen prvi nuklearni reaktor RBMK-1000.

Reaktor broj dva izgrađen je 1978., reaktor broj tri 1981., a kobni reaktor broj četiri 1983. godine. Sa sva četiri aktivna reaktora, Černobilj je proizvodio je 12.800 megavata što ga je činilo najsjajnijim draguljem u kruni elektro moći nekadašnjeg SSSR-a. Za rashlađivanje nuklearnih pogona korišćena je voda iz obližnje reke Pripjat, koja se nalazi u neposrednoj blizini grada Pripjat. Černobilj je do 1988. godine trebao dobiti i peti reaktor, prvi sa rashladnim tornjem, ali se to zbog nesreće nikada nije dogodilo. U trenutku nesreće, oko 40% reaktora broj pet bilo je završeno. Gradić Pripjat u blizini Černobilja bio je industrijski gradić, izgrađen najviše za porodice radnika. Bio je skoro potpuno nov, sa školama, vrtićem, bibliotekom, bazenom, zabavnim parkom, modernim zgradama i svime što je jednom gradu ’70. godina prošloga veka bilo potrebno. Njegovi žitelji nisu oskudevali ni u čemu, a želja svakog mladog nuklearnog inženjera bila je da se zaposli upravo u Černobilju, jer je na taj način svojoj porodici mogao priuštiti lep i raskošan život. Nakon nuklearne katastrofe, iz bezbednosnih razloga svih 100.000 građana evakuisani su, a novi, uglancani gradić zauvek je napušten. Zona zabrane prilaska fabrici od oko 30 kilometara poslednjih nekoliko godina može se, uz posebne dozvole, posetiti i obići a slike nekadašnjeg grada slika jasnu sliku o tome kako je izgledala evakuacija tog kobnog 26. aprila 1986. godine.

Do nesreće u elektrani je došlo usled testa na reaktoru. Testom je trebalo da se utvrdi da li električni generator, u slučaju da se turbogenerator ugasi, može u narednih 40—50 sekundi da obezbedi dovoljno električne energije za sistem hlađenja reaktora dok se ne uključe dizel-agregati. Naime, Rusi su strahovali od mogućeg bombardovanja Černobilja, pa su želeli da se uvere mogu li ugasiti reaktore čak i u slučaju da elektrana ostane bez napajanja. Operateri su počeli sa testom i snaga reaktora je snižena, a cilje je bio da se na snazi od svega 700 megavata, isključi sistem za hlađenje u slučaju havarije, kako bi se odstranila mogućnost njegovog negativnog uticaja na eksperiment. Problem je bio u tome što je prvi čovek fabrike bio politička ličnost koji nije znao ništa o nuklearnoj energiji, a glavni inženjer Anatoli Dijatlov nije imao pristup svim potrebnim dokumentima. Neveštim rukovanjem energija je spuštena mnogo ispod 700 megavata i reaktor je skoro potpuno ugašen, pa su radnici požurili da ga što pre ponovo aktiviraju. Reaktor je međutim na snazi od samo 200 megavati bilo veoma teško kontrolisati pa su stoga operateri izvadili veliki broj šipki za regulaciju, u reaktoru je ostalo samo 6 do 8 šipki što je bilo protiv pravila i propisa.

Po gašenju turbogeneratora, došlo je do povećanja pritiska u reaktoru, a ujedno i do opadanja nivoa vode za hlađenje s obzirom da su pumpe usporavale zajedno sa ugašenim generatorom koji je obezbeđivao energiju za njih. Došlo je do naglog povećanja reaktora što je ujedno povećavalo njegovu snagu do nekontrolisanog nivoa. Kako su operateri veći deo šipki za regulaciju snage već izvadili iz reaktora, nisu sada imali čime da snize snagu istog. Operateri su se potpuno oslonili na dugme za automatsko gašenje reaktora u slučaju nesreće, ali za to dugme bilo je već prekasno, nakupljena para i energija bili su previsoki i došlo je do eksplozije. Velike količine radioaktivnih čestica uzdigle su se na visinu od 1500 metara, і nošene vetrom, krenule su prema Skandinaviji, zatim središnjoj i jugoistočnoj Evropi. Eksploziju je prvo primetila Švedska koja je registrovala izuzetno visok nivo radioaktivnih čestica u vazduhu. Sledećih nekoliko dana vetrovi su odneli preko 70 % radioaktivnih čestica sa mesta nesreće prema Belorusiji koja je dodatne posledice osetila više nego sama Ukrajina.

Oko 35.000 odraslih Ukrajinaca i oko 1.400 dece zatražilo je pomoć koja je direktno vezana za posledice nuklerane nesreće i trovanje radiacijom. U narednim godinama zabeležen je intenzivan porast prevremenih porođaja, rađanja dece s određenim poremećajima, dok su odrasli postali skloni oboljevanju od leukemije, raka i drugih oblika bolesti. U čitavoj Evropi učinci zračenja odrazili na zdravlje ljudi. Nezvanični izvori procenjuju da je od posledica radijacije sveukupno preminulo između 200.000 i 400.000 ljudi. U radijusu od 30 kilometara od mesta nuklearne nesreće, proglašena je Černobilska zona.

Posle nesreće je rad elektrane bio otežan zbog opasnosti po zdravlje zaposlenih. Ipak, zbog loše energetske situacije u zemlji, preostali reaktori su nastavili sa radom, dok je izgradnja petog reaktora obustavljena, a konstrukcija poslednjeg šestog nikada nije ni započeta. Nad oštećenim reaktorom broj četiri je sagrađen sarkofag, a između njega i betonska barijera debela oko 200 m. Reaktor broj jedan je prestao sa radom u novembru 1996. godine u sklopu dogovora vlade Ukrajine i međunarodnih organizacija poput IAEA. Reaktor broj tri ostao je jedini operativan, i to do 15. decembra 2000. godine kada ga je lično isključio tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma. Glavni inženjer elektrane Anatoli Dijatlov uspeo je da preživi nesreću iako je bio izložen izuzetnoj količini radijacije, a kao nepolitička ličnost osuđen je na zatvor. Nakon deset godina, pušten je na slobodu i kraj svoga života dočekao je u siromašnom stanu u Ukrajini. Do poslednjeg dana, tvrdio je da nije kriv, jer nije imao svu potrebnu dokumentaciju kako bi u potpunosti uspeo da razume rad elektrane. Prema njegovim rečima, po dokumentima koje je on imao, spuštanje svih kontrolnih šipki jednim dugmetom bilo je 100% rešenje za gašenje reaktora, u kakvoj god on fazi da se nalazio.