Lepo je kada se odazovemo pozivu prijatelja i pomognemo im prilikom selidbe ili nošenja novog nameštaja. Ponekad se selidba pretvori i u zabavno druženje, roštiljanje i prepričavanje smešnih anegdota, ali za jednog momka iz Gilforda u SAD-u, pomoć u prenošenju nameštaja postala je njegov najgori i najstrašniji horor film.

Kristofer Taun je tridesetogodišnji momak koji je planirao da subotnje popodne provede kod svog prijatelja Majkla kako bi mu pomogao da se useli u kuću koju je nasledio od bake. Međutim cela selidba prevorila se u neobičan slučaj za spašavanje u kojem su svoju pomoć morali ukazati i vatrogasci tri službe iz Konektiketa. Pomoć vatrogasaca bila je neophodna jer su samo oni imali dovoljno duge lestve i užad kojim su spasili dobronamernog Kristofera koji je, kroz pod propao u stari bunar koji se nalazio ispod kuće. Kris je sa drugarom unosio veliki kauč za dnevnu sobu kada je iznenada propao kroz pod u sedam metara dubok bunar za koji niko nije znao da je tu. Sreća u nesreći, bunar nije bio potpuno isušen pa je voda ublažila Kristoferov pad.

– Čuo sam pucanje drveta ali nisam mogao da pustim kauč koji sam nosio, a pre nego što sam se snašao, počeo sam da padam u neku crnu rupu i vrlo brzo sam se obreo na dnu bunara. – rekao je Taun za lokalne medije.

Bunar u kojem se mladi amerikanac našao bio je dubok oko sedam i širok metar i po. Kuća u koju je se njegov prijatelj uselio napravljena je još davne 1843. godine, a po svemu sudeći pre nego što je sagrađena, na njenom mestu se nalazio bunar koji nije adekvatno zapečaćen. Policija je kasnije objavila da je bunar bio popločan samo daskama, a da je na njegovom mestu kasnije podignuta kuća. Bunar je u to vreme bio suv pa je zbog toga prestao da se koristi, a kada je plac prodat, na mestu bunara podignuta je kuća, jer je taj deo placa imao najveći hlad. Tokom godina nekorišćenja, bunar se ponovo napunio podzemnom vodom, taman toliko da ublaži Krisov pad. Mladić je iz cele situacije izašao sa par posekotina, na sreću bez ikakvih preloma, živ i zdrav.  U daljini je samo čuo glas svog preplašenog prijatelja koji ga doziva i poručuje mi da će odmah zvati vatrogasce.

Dolazak i isčekivanje vatrogasaca bili su najgori deo situacije za Kristofera pošto se, kako kaže, još dok je padao odmah setio najstrašnijeg horor filma koji je gledao.

– Filma Prsten se najviše plašim i kada sam se našao na dnu bunara, odmah sam se setio male, crnokose devojčice. Obuzela me je panika i nije mi bilo bitno da li sam slomio ruku ili nogu, bilo mi je važno da što pre izađem iz bunara. Više bih voleo da me je poklopio kauč koji sam nosio nego da sam kojim slučajem nju video. – rekao je uznemireni Kristofer nakon što je izvučen iz bunara.

Očigledno su strahovi koje projektujemo puno jači od realnih razloga za paniku.