Boris Nikitin inženjer vazduhoplovstva nije se slagao s metodama vaspitanja omladine u SSSR-u. nteresovala ga je  pedagogija, a pedesetih godina je pokušao da otvori sopstvenu školu, ali mu vlasti nisu to dozvolile.

Boris je bio stariji četrnaest godina od svoje žene Lene ali slični pogledi na život i zajednička interesovanja učinili su svoje. Oboje su se zanimali za pedagogiju, umetnost i školski sistem.

Stvorili su svoju dugo priželjkivanu „Školu budućnosti“ u svojoj porodici. Sin Aleksej rodio se 1959, zatim 1960. Anton, 1962. Olga, 1964. Ana, 1966. Julija, 1969. Ivan, i najmlađa Ljuba 1971.

Eksperimentišući na sopstvenoj deci Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se samo razvijati fizički i mentalno ukoliko mu se stvore uslovi koji ga na to podstiču. Zadatak roditelja nije da ga teraju nego da ga usmeravaju, radujući se uspehu i podržavajući ga, bez preterane zaštite da mu ni u kom slučaju ne bi gušili samotalnost.

Podsticanje sposobnosti treba započeti što ranije. Ako se detetu ne pruži ta mogućnost, njegovi talenti će vremenom iščeznuti, a život će mu biti dosadan.

Zdravlje i fizički razvoj u ne sterilnoj okolini, čeličenje i gimnastika od detinjstva, lagana odeća, jednostavna ishrana bez prejedanja i kućno vežbanje su metode koje su Nikitini predstavili kao svoje. Supružnici su sportsku opremu učinili delom kućnog enterijera, pa su zadovoljstvo kretanja i fizičke aktivnosti lako postali životne navike dece.

Emocionalni razvoj: dojenje od prvih minuta života i uvek kada dete to traži, čest telesni kontakt s mamom i tatom, zajedničko spavanje, mogućnost istraživanja sveta bez nepotrebnih zabrana, razne zajedničke aktivnosti s roditeljima, usmerenost na pomaganje drugima.

Bogato „razvojno okruženje“, brojanje, slova, čitanje, geografske karte, mozgalice, zagonetke i naročite igre koje su osmislili roditelji, ujedno su metode za intelektualni razvoj deteta. Igre su imale za cilj razvijanje analitičkih i kreativnih sposobnosti spram sklonosti i interesovanja deteta. Deca nikada nisu bila primorana da se bave njima.

Da bi se deca kreativno razvijala Nikitini su podržavali kreativnost u svim oblicima, kao i nestandardna rešenja i otkrića.

Ipak, svet ih je osuđivao i proganjao.

 U to vreme rodbina i javnost bili su ogorčeni. Mnogi su smatrali da Nikitini decu dovode u opasnost, lišavaju ih detinjstva i iživljavaju se. Najviše otpora izazivalo je čeličenje, rano čitanje i samostalnost dece. Supružnici su morali da brane svoje pravo da odgajaju svoju decu onako kako oni smatraju da treba, samo zato što nisu krili da rade gimnastiku sa bebama, trče sa decom po snegu, čeliče ih hladnom vodom i dozvoljavaju im da pomažu odraslima u svim poslovima. Na primer, dečaci su već sa tri godine umeli da naprave sebi igračke pomoću čekića i testere i igrali su se prema svom nahođenju.

Rezultati njihovog pristupa inspirisali su supružnike i uveravali ih da su u pravu. Deca su se mnogo ređe oboljevala od druge dece, odrastala su samostalna i radoznala, sa tri godine znala su da čitaju, a sa četiri su rešavala jednostavne jednačine. Polazila su ranije u školu, lako savlađivala gradivo, preskakala razrede.

„Jesmo li u pravu?“ je prvi film o porodici Nikitin snimljen 1965 godine, u kome su govorili o svom iskustvu i mogućnostima.

Kada su deca odrasla, Lena i Boris su priznali da im nije pošlo za rukom da sve prođe bez ozbiljnih grešaka.

Kao prvo, Nikitini su bukvalno živeli kao pod lupom. Porodica je bila pod stalnim nadzorom nepoznatog sveta i protivnika. Kada su postali odrasli ljudi, deca su govorila o tome da se nisu osećala zaštićeno od priča i spletki. Televizije, novinari, pedagozi, lekari, komšije i drugovi iz razreda, stalno su raspravljali i osuđivali život njihove porodice.

S druge strane, život dece uglavnom se odvijao u kući. Nisu išli u vrtić, a u školi su uvek bili najmlađi, pa nije bilo lako pronaći zajednički jezik sa vršnjacima. Ujedno, vrata njihove kuće su stalno bila otvorena za razne goste, prijatelje i istomišljenike.

Borisa i Lena su putovali širom zemlje i zbog velikog interesovanja javnosti i to ih je vrlo često odvajalo od dece. Držali su predavanja, pisali knjige, gostovali na TV. Bilo je trenutaka kada su se deca osećala emotivno uskraćeno, ali u porodici je uvek vladala atmosfera ljubavi. Roditelji su se prema svim ljudima ponašali ljubazno i bez predrasuda, i uspeli su da prevaziđu teškoće.

Svih sedmoro dece odraslo je u kreativne i školovane ljude koji su zadovoljni svojim životom. Međusobno su vezani, često se druže i s toplinom i velikim poštovanjem pričaju o roditeljima. Deo iskustva svojih roditelja i sami primenjuju. Njihovim zalaganjem ponovo se izdaju knjige i razvojne igre Nikitina. Privatnost svojih porodica, međutim, štite od novinara i radoznalih. Niko od unučadi Nikitina nije pošao u školu pre vremena.

Deca Nikitin su roditeljima podarila 27 unuka.

Najstariji sin, Aleksej, živi u Londonu. Po profesiji je nastavnik fizike i radi kao konsultant u razvoju elektronike. Oženjen, ima dvoje dece. Drugi po rođenju je Anton, diplomirao je na hemijskom odeljenju Moskovskog državnog univerziteta. Bio je na rukovodećim pozicijama u proizvodnom sektoru. Anton ima dvoje dece i četvoro unučadi.

Olga je diplomirala na Pravnom fakultetu na „Lomonosovu“. Radila je na visokim pozicijama u velikim kompanijama. Odgajila dve kćeri. Danas se bavi sa troje unučadi. Ana Nikitina je završila medicinsku školu. Majka je četvoro dece i četvoro unučadi. Njeno zanimanje je doula. Julija je novinarka. Diplomirala na Moskovskom državnom institutu za kulturu. Ima dve ćerke. Ivan je stekao visoko obrazovanje u oblasti radio i televizijskog emitovanja. On i njegova supruga odgajili su petoro dece. Ljuba je diplomirala Bibliotekarstvo. Radila je svega tri godine, a potom je postala domaćica. I ona je majka vredna divljenja: Ljuba ima desetoro dece i već dvoje unučadi.

Četiri porodice žive u Podmoskovlju, u kućama nedaleko od starog roditeljskog doma. Deca, unuci i praunuci se često okupljaju na porodičnim slavljima i redovno organizuju otvorene festivale porodice Nikitin.

Porodica ima veb stranicu sa informacijama o njihovom životu, sistemu vaspitanja, knjigama i filmovima roditelja.

Sistem vaspitanja Nikitina priznat je u Rusiji, Nemačkoj, Japanu, Americi.