Lepo je otići u ZOO vrt i posetiti njegove stanovnike, divlje životinje koje i u zatočeništvu, baš kao i u prirodi moraju da budu srećne, zadovoljne i zdrave. Međutim, životinje ne znaju da govore našim, ljudskim jezikom, zbog toga svi koji rade u ZOO vrtovima moraju da savladaji i tajni, nemušti jezik kako bi znali da razumeju potrebe životinja. Ali kako znati da li lava boli šapa, da li krokodil ima pokvaren zub, da li žirafu boli grlo i da li je kengurova torba prazna ili se iz nje sprema da iskoči veselo mladunče. Sve su to muke i obaveze jednog veterinara koji mora da doraste svim izazovima svog posla. Pošto životinje ne govore našim jezikom, u stolicu pacijenta ZOO vrta na Paliću smestili smo se mi kako bismo proverili koliko je teško biti doktor Dulitl, veterinar koji ima ima sposobnost da razgovara sa svim životinjama.

Posao veterinara u ZOO vrtu je zanimljiv i izazovan ali i prilično naporan i težak, to je ono što smo zaključili iz razgovora sa dr Markom Lazićem, veterinarom palićkog ZOO vrta. „U ZOO vrtu se radi sa životinjama koje su veterinaru nakon završetka osnovnih studija uglavnom nepoznate jer se sa njima ne radi mnogo tokom školovanja, samo na prvoj godini postoji predmet zoologija. Kasnije, sve ono što je neophodno za zdravstvenu zaštitu životinja mora da izučava van gradiva koje se uči na fakultetu. Mora mnogo više da istražuje, čita, informiše se i uči o tim životinjama. Delimičnu prednost predstavlja činjenica što ne radimo sa vlasničkim životinjama ali je sa druge strane tu velika odgovornost jer se radi sa životinjama gradske ustanove, kao i sa raznim državnim organima i službama“ – kaže nam dr Marko Lazić, veterinar koji je oduvek želeo da radi sa životinjama i to onim divljim. Prema njegovim rečima, odgovornost postoji kod svakog veterinara jer koja god da je životinja u pitanju i gde god da se leči, veterinar na osnovu svog znanja mora doneti odluku kakvu će terapiju određena životinja dobiti.

– Kada je u pitanju ZOO vrt, odgovornost je mislim još veća jer je još teže osmisliti terapiju. U Srbiji, ali i u celom svetu postoji malo edukacija koje se bave zdravstvenom zaštitom životinja na visokom nivou, mnoge vrste su i nepoznanice, nije proučeno kakva je terapija odgovarajuća i koji se lekovi tačno primenjuju, pa se životinja mora dodatno izučavati, preko srodnih vrsta i familija. Veterinar sa druge strane nije odgovoran samo za životinju koju leči, već i za sve ljude koji učestvuju u toku njenog lečenja. Pošto se radi o divljim životinjama kojima se ne može lako i jednostavno prići kao psima, mačkama ili farmskim životinjama koje su navikle na ljude, često smo prinuđeni da smišljamo kako da terapiju sprovedemo, kako da uzmemo uzorak, uradimo dijagnostiku i slično, taj deo je sa divljim životinjama dosta teži – smatra dr Lazić i dodaje da je od posebnog značaja da svi ljudi koju učestvuju u procedurama lečenja moraju da rade u bezbednoj radnoj atmosferi koju veterinar mora da obezbedi.

Bilo kakav stručni zahvat nekoga ko nije veterinar sa licencom, po zakonu se tretira se kao „nadrilekarstvo“. Osnovni cilj svih savremenih zooloških vrtova u svetu je dobrobit životinja i najbitnije za životinje koje se drže po vrtovma jeste konzervacija i očuvanje vrsti, pogotovo onih koje su zaštićene i ugrožene u njihovim prirodnim staništima. Dobrobit životinja je nešto čime se veterinar u ZOO vrtu najviše bavi, a to je i jedina profesija koja se sa tom tematikom sme hvatati u koštac jer jedino veterinarski fakultet ima predmet „ponašanje i dobrobit životinja“.

– Onog momenta kada se životinja stavi pod kontrolu i čuvanje ljudi, ona potpada pod brigu i odgovornost veterinarstva kao struke i to je ono što često ljudi mešaju, ne samo kod nas nego i u inostranstvu gde se biolozi često bave ponašanjem i dobrobiti životinja, ali to rade na osnovu znanja o ponašanju životinja u prirodi koje nije isto kao i kada se životinja zatvori u ograničeni prostor u okviru ZOO vrta. Posmatranje je gledanje određenih simptoma, a simptome može da procenjuje samo doktor veterinarske medicine. Poremećaji u ponašanju indikuju određene probleme u sredini koji su najčešće izazvani odgovarajućom vrstom stresa. Kada je životinja pod stresom, njen imuni sistem je slabiji i ona je podložnija bolestima. Zbog toga je i posmatranje vid preventive kako bi se sprečila bilo kakva oboljenja i ono je osnov svega jer je najbitnije sprečiti bilo kakvo oboljenje. Takođe mora postojati odlična komunikacija sa timariteljim koji su u svakodnevnom kontaktu sa životinjama. Životinje su na njih mnogo više navikle i oni mogu pružiti prave informacije koje će veterinaru biti od značaja za dijagnozu i uvođenje terapije. Informacije tipa da li jedinka jede, da li se normalno ponaša ili pokazuje neku nelagodu, jako su bitne veterinaru, a njih najbolje timaritelji mogu da znaju, to su ljudi koji će dati prvu anamnezu – priča nam dr Marko Lazić.

Na samom početku bilo je neuobičajno zateći neke, nesvakidašnje pacijente u „čekaonici“  ZOO vrta ali vremenom, dr Marko je upoznao rezidente sa kojima je sklopio sjajan odnos.

– Pre rada u ZOO vrtu nisam imao toliko iskustva sa velikim farmskim životinjama i nikada pre ZOO vrta nisam imao priku da radim sa gmizavcima ili pitcama, to su jedinke koje su mi bile izazov u početku. Bitno je da se nauči da se svo stečeno znanje i iskustvo skupe zajedno, da se u obzor uzmu svi faktori nekih najsrodnijih vrsta životinje koja je bolesna i na osovu toga da se donese odluka koje će se procedure dalje korostiti. Nije isto lečiti mačku i servala, iako je reč o sličnim životinjama. Svaki pojedinačni slučaj je izazov sam za sebe i bez obzira da li radite sa škorpijom ili bizonom, uvek se mora voditi računa o bezbednosti ljudi koji pomažu prilikom rada, a naravno i o samoj životinji. Veliki izazovi su bili lečenje mladunčeta lava, raznih zmija, takina, kamila. Svaka životinja u ZOO vrtu je opasna životinja, to su divlje životinje koje kada dođu u situaciju da im se radi neki tretman, usled stresa će pokušati da se odbrane i biće nesvesne da mi njoj želimo da pomognemo, tako da svako može da nanese povredu ukoliko se ne pazi kako se ophodi. Ugriz majmuna takođe može biti opasan jer su oni često nosici virusa koji mogu biti kobni i za ljude, to takođe predstavlja rizik. U obzir se uvek mora uzeti i starost životnjie, njeno opšte stanje, zdravstveno stanje kada se sa njom radi – objašnjava nam dr Lažić, a potom navodi neke od primera kada je u lečenju pacijenta bilo i nespretnih situacija, smeha i drugih dogodovština.

– Prilikom hvatanja lama desilo se da sam se okliznuo, ali padovi su nešto što uvek može da se desi, životinje moraju da se hvataju zbog pregleda ali i zbog redovne vakcinacije, ili šišanja dlake kao kod alpaka, održavanja kopita kod konja i magaraca. Dešavalo se da neko od timaritelja mora da obuzda ponija, a da se poni otima, protestuje i beži pa cela situacija podeća na crtani film. Prilikom davanja hrane i leka kamilama sećam se da su kamile želele da mi otmu celu posudu sa hranom. Tokom jedne zaplene zmija stigao nam je piton dužine pet metara kojeg smo morali da držimo dok sam radio merenje i obeležavanje mikročipom. Kako su zmiju stezali da bi je što sigurnije držali, i zmija je stiskala nas, borila se jer nije dozvoljavala da se čvrsto drži, udavi tako reaguju na stiskanje, znaju šta ono predstavlja. Ali čim sam objasnio kolegama da je malo nežnije drže, cela stvar se smirila, nikada nas nije napala. Sa svakom vrstom mora da se radi na određeni način kako bi ona stekla poverenje, a njega treba zadržati i nakon neke neprijatne situacije poput aplikacije leka. Tada se često radi malo „podmićivanje“ hranom kako bi se loše iskustvo što pre zaboravilo – kaže nam naš sagovornik dok se kroz smeh priseća nekih zgoda i nezgoda na početku rada u ZOO vrtu Palić.

Vremenom, subotički dr Dulitl navikao se na sve životinje ZOO vrta, a i životinje su zavolele njega. Razvili su se ljubav i poverenje, međusobno poštovanje koji su Marku obogućili da ostvari i živi svoj dečački san.

– Od malih nogu sam voleo svet divljih životinja i čim sam naučio da čitam, prelistavao sam sve moguće knjige o njima, gledao razne TV emisije i to su jedan hobi i zaovoljstvo koji su mi do dan danas ostali. Takvim poslom sam oduvek želeo da se bavim za razliku od većine mojih kolega koji najčešće žele da rade samo jednom životinjskom vrstom koju dobro poznaju. Bilo je potrebno uložiti mnogo rada i truda ali u veterini je najbitnije iskustvo jer mnogo toga nije opisano ili objašnjeno, mnogo toga mora da se doživi da biste znali kako dalje. Veterinar u ZOO vrtu je moje zanimanje i ljubav koju imam od najranijih dana. Što se tiče živpotinja, radio sam sa mnogima sa kojima nikada nisam mogao ni da popmislim da ću imati kontakta. Ako bih mogao da biram, na osnovu iskustva koje sam stekao na EAZA-inoj konferenciji u Portugaliji, voleo bih da radim sa delfinima. Neka to bude jedna od vrsta koju bih voleo da imamo u vrtu – poručuje dr Marko Lažić, veterinar u palićkom ZOO vrtu. Dok napuštamo ordinaciju srećni jer ovoga puta nismo morali da dobijemo injekciju, ostaje da životinjama i njihovom brižnom doktoru poželimo sve najbolje u budućnosti, što manje intervencija, a što više češkanja i druženja.