Rakunopas ili rakunoliki pas (nyctereutes prosyonoides) je veoma zanimljiva životinja koja po nekim osobinama, baš kako i ime kaže, podseća na rakuna, ali ipak nije u bliskoj vezi sa tom životinjskom vrstom.

Njegovo naučno ime sa grčkog jezika prevodi se kao „noćni lutalica“. Postoje zvanično dve vrste sa šest podvrsta, a klasifikacija je zasnovana na hromozomskim, molekularnim i morfološkim razlikama između japanskih (ostrvskih) rakunopasa i ostalih vrsta koje potiču sa kontinentalnih delova. Predstavnik je familije pasa i poreklom je sa Dalekog istoka ali je zbog krzna, sredinom 20. veka donet u zemlje Sovjetskog saveza, odakle se proširio na istočnu, severnu, centralnu pa čak i zapadnu Evropu. Na njegovo raseljavanje najviše je uticala činjenica da je njegovo krzno veoma korišćeno u modnoj industriji. Naime, između 1927. i 1957. godine, SSSR je u prirodu pustio između četiri i devet hiljada rakunolikih pasa odakle su se raširili po skoro svim krajevima Evrope, u Finsku, Švedsku, Norvešku, Češku, Poljsku, Slovačku, Francusku, Nemačku, Austriju i Mađarsku. U Srbiji se prvi put pojavio 1978. godine u blizini Negotina, a do sada je njegovo prisustvo zabeleženo na 22 lokaliteta u našoj zemlji. Često su lovljeni jer se u mnogim zemljama smatraju za štetočine, a na njihovu populaciju veoma utiču i predatori – vukovi, drugi divlji psi i risevi, a često znaju biti i prenosioci besnila i bolesti koje krpelji nose. U mnogim zemljama postojale su čak i „farme“ na kojima su se ove životinje gajile zbog krzna, ali su srećom, mnoge od njih danas, zbog zaštite životinja, zatvorene. Njegovo krzno je toliko fino da se koristi čak i za izradu kaligrafskih četkica. Kina koja je najveći proizvođač krzna, u jednom momentu imala je čak i 15 miliona rakunopasa, ali je ovaj broj sveden na ipak mnogo razumniju cifru. Evropske zemlje dozvoljavaju legani odstrel ovih životinja, ponegde tokom cele godine kao u Švedskoj i Mađarskoj, dok su u Finskoj, tokom leta, ženke i mladunci žaštićeni, a u Belorusiji je lov dozvoljen od 01. oktobra do kraja februara.

Rakunopas naseljava različita staništa ali se najčešće nalazi oko šumovitih tokova nizijskih reka ili močvara sa priobalnom vegetacijom, a boraviće i oko poljoprivrednih površina koje se graniče sa šumama ili u blizini kanala koji su obrasli gustom vegetacijom. Tokom kasnog leta i jeseni najviše voli da boravi u staništima koja su vlažnija i bogata bobičastim voćem koje u tom periodu koristi u ishrani. Iako su klasifikovani kao mesojedi, može se reći da više pripadaju svaštojesdima jer će jesti i voće, bobičaste i orašaste plodove. Hrani se najviše sitnim kičmenjacima i beskičmenjacima, jajima.

Rakunopas izgledom veoma podseća na rakuna jer oko očiju nosi tamnu masku, poput Zoroa koja je u kontrastu sa žućkasto smeđom dlakom, nema prstenas rep poput rakuna i ima kratke smeđe ili crne noge.

–  Iako je manji od rakuna, jači je i teži zbog nabijene građe. Osim fizičkog izgleda ne dele mnogo zajedničkih karakteristika, rakunopsi su stidljiviji i ne vole društvo čoveka. Šape kod rakunopsa nisu razvijene kao kod rakuna ali zato imaju jednu prednost, poseduju zaobljene kandže zbog kojih su rakunopsi veoma spretni penjači i kradljivci ptičjih jaja. Takođe su odlični plivači pa se i riba može naći na njihovom meniju. Poješće čak i žabu krastaču na čiji su otrtov, zbog velike količine pljuvačke, otporni. Ne mogu da laju, ali zato znaju da reže, cvile, pa čak i mnjauču poput mačaka. – priča nam Andrijana Tot, poslovođa ZOO vrta Palić, a potom objašnjava da je u pitanju životinja koja je, jedina iz porodice pasa, podložna hibernaciji.

To nije onaj medveđi, duboki san, već više stanje mirovanja kada mu metabolizam, prema rečima naše sagovornice, opada za 25%.

– Dužina glave i tela je između 50 i 65 cm, dužina repa od 13 do 18 cm, a težina je oko sedam i po kilograma, iako nakon hibernacije svoju težinu zna da svede na svega tri kilograma. Najaktivniji su noću dok su tokom dana velike spavalice, često ga posetioci mogu videti rano ujutru ili kasno uveče, mada su po naravi veoma stidljivi i sramežljivi. Ženka, nakon 60 do 79 dana, najčešće rađa između pet i 12  mladunaca, koji su od 60 do 110 grama. Zabeležen je i slučaj kada je jednom prilikom ženka okotila čak 19 mladunaca. –  kaže Andrijana Tot.

Sudeći po svemu rečenom, Diznijeva Kruela de Vil verovatno bi odabrala rakunopse umesto dalmatinaca, samo da nije nila toliki zaljubljenik u tufnice. Mladunci svoje roditelje napuštaju krajem leta, a i sami će postati reproduktivni već sa osam, do devet meseci. U principu su monogamni mada se dešava da mužjaci u zatočeništvu imaji i po četiri, pet ženki.

– Rakunopas, iako pas, više podseća na lisicu, ima malu glavu sa šiljastom, niskoprofilnom njuškicom, ima 42 ili 44 zuba, zavisno od vrste, iako svi imaju velike kutnjake, visok je od 38,1 do 50,8 cm. Rakunopsi žive u proseku oko sedam i po godina u divljnini, odnosno 10,5 godina u zatočeništvu, mada je zabeležen i slučaj od 14 godina. – priča nam Andrijana Tot, a potom svoju priču usmerava na mužjaka koji se nalazi u ZOO vrtu Palić i sa kojim se ona često, tokom jutra susreće.

Palićki ZOO vrt ima jednog rakunoopsa koji je došao iz Segedinskog ZOO vrta u novembru 2014. godine, što znači da se ovom lepotanu uskoro bliži deseti rođendan. Iako ga mnogi posetioci, zbog njegove stidljivosti neće odmah ni primetiti, rakunopas se nalazi na travnatom delu pored leoparda. Rakunopsi ne kopaju već nastanjuju postojeće rupe koje su iskopale druge životinje. Junak naše priče jednom prilikom odmarao je u rupi koja nije bila baš odgovarajuće veličine pa je jedan deo njegovog tela, sa repom, ostao da viri iz rupe.

– Kada se timaritelj primakao da vidi da li se naš bucko možda zaglavio, pipnuo ga je po repu što je veoma uplašilo rakunopsa, koji se trgao i svojom reakcijom preplašio timaritelja. Srećom, nesporazum je brzo izglađen poslasticom koju je timaritelj nosio za njega. Posetiocima se najčešće dopada zbog svog umiljatog izgleda, a ponekada kada rano ujutru, dolazim na posao i šetam kroz vrt, zna da me pogleda i pozdravi, kao da se pita zbog čega sam tako rano došla. Na nove igračke, panjeve i komade drveta zna nepoverljivo da reaguje pa se njegovo stanište ne menja često. – priča nam uz osmeh poslovođa ZOO vrta Andrijana Tot, dodajući da je baš pre intervjua išla da uslika ponosnog vlasnika raskošnog krzna, kako bi ga i naši čitaoci mogli bolje osmotriti.

Iako se u nekim zemljama kategorišu kao „štetočine“, istraživanja su pokazala da i pored invazivnosti, rakunopsi zapravo nisu toliko opasni za useve jer im oni ne predstavljaju izvor ishrane. Njih više privlače sitni kičmenjaci i vodozemci koji borave u blizini reka sa oranicama, i koji su njihova glavna poslastica. Čupavi stidljivko, u Japanu je veoma poštovana životinja, japanski „Tanuki“ ima dugu istoriju u folkloru i legendama, i često je prikazivan u umetnosti i pričama iz drevnih vremena. Za veliku sreću smatra se kada se u priordi sretne beli rakunopas, koji je inače veoma redak, iluzivan i neuhvatiljiv, baš kao i sama, iznenadna sreća.